Под окриљем ноћи ушла је у ауто који је чекао на договореном месту. По ко зна који пут указала је поверење човеку који није могао да је изведе нигде јавно, али су у тајности уживали у својој блискости.
Срце јој је дрхтало — мало од страха, мало од ишчекивања сусрета с њим.
Покренуо је ауто истог тренутка. Као да је већ унапред знао где ће се зауставити. Возили су се ван града, успут разговарајући, више да разбију тишину него да кажу нешто важно.
Пут их је водио поред гробља. Прошао је поред редова тишине и наставио узбрдо, стазом која је водила ка воћњацима и једном запуштеном винограду.
Била је летња ноћ, али се у ваздуху већ осећала свежина.
Зауставили су се.
Изашли су из аута и кренули пешице. Понео је ћебе и раширио га на месту које су изабрали — довољно скровитом да буду сами.
Изнад њих — ведро, тамно небо, посуто звездама.
Око њих — тихо зричање зрикаваца и лагани шапат ветра кроз крошње.
На његовим уснама играо је осмех, као да су на најлепшем, најскупљем месту на свету.
Она није тражила ништа више.
Села је уз њега и наслонила се на његово раме. Он је тихо причао како је провео дан мислећи на њу, како је чекао овај тренутак.
Понекад би спустио пољубац у њену косу и јаче је привио уз себе, као да жели да тај тренутак траје што дуже.
Био је то онај тренутак који се памти. Онај који остаје негде дубоко и враћа се као тих осмех кад га се сетиш.
Његови прсти полако су клизили низ њену руку. Узео је њен длан и привукао га уснама, као да жели да запамти тај додир.
Померила се и села ближе, окренута према њему.
Погледи су им се срели пре него што су им се усне спојиле.
Пољупци су били дуги, прекидани само да би се поново нашли, као да им је потребно више ваздуха, а мање речи.
Све се одвијало тихо, без журбе, у ритму који су само они разумели.
Ноћ их је скривала, а звезде немо посматрале.
У том простору између додира и тишине, свако је знао шта онај други осећа. Без изговорених речи.
Она је памтила сваки тренутак. Сваки додир као да се негде утиснуо у њу, невидљив, али трајан.
Знала је да ће то остати.
Можда ће једног дана бити негде другде, у неком другом простору, у удобности која нуди све — али не и ову слободу.
Слободу два тела под отвореним небом.
Слободу да буду само оно што јесу.
И да не мисле ни на шта друго.
Вратио ју је до места где су се нашли.
Растали су се без много речи.
Свако је отишао својој кући, носећи у себи исти осећај — да су те ноћи добили нешто што се не може поновити, само памтити.
Ostavite odgovor