Паркирала је аутомобил испред ресторана.
Свраћала је ту тек неколико пута годишње. Вечерас није планирала да дође.
Погледала је своју одећу. Била је испрљана, понегде и поцепана. Мирисала је на шталу, сено и лекове.
Није јој сметало.
После целог дана желела је само шољу домаће кафе и неколико тренутака мира.
Ушла је.
Ресторан се полако пунио. За столовима су се мешали разговори и смех, звецкале су чаше, а из кухиње се ширио мирис печења.
Кренула је према свом уобичајеном месту, у углу поред прозора.
Погледи су је пратили.
Навикла је на то.Приметила је да појединци и коментаришу.Вероватно њен изглед.Није марила.
Села је и погледала кроз стакло. Светла града већ су се палила једно за другим.
Пришао је конобар.
Био је млад, уредан и видно несигуран.
„Добро вече.“
„Добро вече. Једну домаћу кафу, молим вас… и донесите ми мени.“
Младић је остао да стоји.
„Госпођо… мораћу да вас замолим да напустите ресторан.“
Подигла је поглед.
„Извините?“
„Гости се жале.“
Неколико секунди га је мирно посматрала.,,Кад пре?помислила је а упитала:
„На шта се жале?“
Није одговорио.
Само је поновио:
„Молим вас да пођете са мном.“
Спустила је поглед на своје руке.
Испод ноктију је још било земље.
Тек тада је схватила како изгледа.
Из торбе је извадила кључеве свог аута и спустила их на сто.
„Не брините. Платићу рачун.“
„Не ради се о новцу.“
Насмешила се уморно.
„Знам овај ресторан годинама. Реците ми само… имате ли још оног овчјег сира и кајмака?“
Питање га је збунило.
За тренутак је изгубио сигурност.
Али само за тренутак.
„Жао ми је. Не можете остати.“
Полако је устала.
Није имала снаге ни за расправу ни за објашњавање.
Тада је између столова пожурио човек кога је одмах препознала.
„Госпођа Софија!“
Осмехнуо се искрено.
„Какво изненађење…“
Поглед му је прешао са ње на младог конобара.
„Шта се догодило?“
Конобар је збуњено слегнуо раменима.
„Желео сам само да…“
„У реду је“, прекину га Софија тихо. „Радио је свој посао.“
Андреј је одмакнуо столицу а конобару даде знак да се удаљи.
„Молим вас, седите.“
Послушала га је.
Тек сада је приметио колико је уморна.
Лице јој је било бледо, испод очију су се оцртавали тамни колутови, а руке су јој благо подрхтавале.
„Шта ћете попити?“
„Само кафу.“
„И нешто да поједете.“
Одмахнула је главом.
„Не бих могла.“
Није инсистирао.
За неколико минута вратио се са шољицом кафе. Мирис јој је пријао. Обухватила је шољицу длановима као да у њој тражи мало топлоте.
..Молим те седи са мном”.тихо га је замолила.
Сео је.Ћутали су.
Напољу су се упалила сва светла. На стаклу су се мешали одрази људи из ресторана и града који је настављао свој живот.
„Нешто се догодило“, рекао је тихо.
Спустила је поглед у кафу.
„Јесте.“
После дуге тишине проговорила је.
„Изгубила сам Лолу.“
Изговорила је то готово шапатом.
„И њу… и јагњад.Носила је двоје”
Андреј није нашао речи.
Само је спустио руку на сто, ближе њој.
„Била је моја прва овца“, наставила је после извесног времена. „Донела сам је кући као мало јагње. Нико је није хтео. Одрастала је уз мене.“
Осмехнула се, али само крајем усана.
„Никада није бежала. Где год бих пошла по имању, ишла је за мном.“
Глас јој је задрхтао.
„Људима је то смешно.“
Подигла је шољицу и отпила мали гутљај.
„Мени није.“
Андреј је климнуо главом.
„Знам.“
„Данас сам први пут схватила колико колико смо у ствари немоћни”
Опет је настала тишина.
Она није била непријатна.Само тешка.
„Немојте замерити оном младићу“, рекла је после неког времена.
„Није он крив.“
„Али…“
„Није.“
Насмешила се уморно.
„Видео је само жену која је ушла прљава, рашчупана и која мирише на шталу.“
Погледала је своје руке.
„И ја бих, можда, помислила исто.“
Андреј је ћутао.
„Нећу га казнити“, рекао је после краће паузе.
„Не треба.“
Из кухиње је стигао тањир са храном.
Погледала га је, али глад као да је нестала.
Узела је један залогај.
Дуго га је жвакала.
„Не иде“, прошапутала је.
Наставила је да седи још неколико минута.
Кафа се охладила.
Тањир је остао готово нетакнут.
„Како је Вуле?“ упита Андреј, више да прекине тишину него што је очекивао одговор.
По први пут те вечери на лицу јој се појави трачак осмеха.
„Остао је код куће.“
Замисли се.
„Хтео је да крене за нама. Једва сам га вратила.“
На тренутак је гледала негде далеко, као да пред собом види двориште.
„Нисам ни закључала кућу.“
Поново се благо насмешила.
„Кад је он тамо, нема потребе.“
Андреј је климнуо главом.
Знао је колико јој значе животиње.
И колико су јој људи понекад били даљи од њих.
Полако је устала.
„Идем.“
„Хвала ти што си свратила.“
„Хвала теби.“
Пружио јој је руку.
Она ју је кратко стегла.
Док је пролазила између столова, разговори су поново почели.
Свако од гостију је у својој глави правио своју верзију на рачун њеног изледа.
Истину је знала само она.
Андреј приђе конобару и тихо му шапну:,,Како ниси мога да препознаш госпођу Софију?”
,,Али…изгледала је” ..замуцкивао је,,и око ње је чудно мирисало”.
Погледао га је оштро:,,Мирисала је на губитак пријатеља”,
Конобар поцрвене и саже главу промуцавши:,,Опростите,неће се поновити”.
Напољу је ваздух био свеж.
Удахнула је дубоко.
На тренутак је затворила очи.
Помислила је на Лолу.
На празно место у шупи.
На Вулета који је сигурно лежао испред куће и чекао да се врати.
Полако је села у аутомобил.
Док је покретала мотор, изненада јој се вратила успомена стара много година.
Нечији глас.
Јасан.
Хладан.
„Није ти место овде.“
Због те једне реченице једном је отишла међу животиње.
Оставила је град. Створила дом у шуми.Стекла богатство.
Вечерас је схватила нешто што тада није могла.
Није се променио њен живот.
Променило се само место на коме се та реченица поново чула иако се није изговорила.
,,Људи”помисли иронично.
Упалише се фарови.
Полако је кренула према кући.
Тамо јој нико никада није рекао да јој није место.
Ostavite odgovor