ИСТЕ

Гужва по граду била је мало већа него у нашем граду на који смо навикле. Добро, и град је био већи.

Пошла сам са ћерком да јој правим друштво. Прошао је један њен рад на онлајн презентацији, па су тражили састанак уживо. То смо успешно завршиле и решиле да макар мало обиђемо нови град.

Обишле смо центар града, па зашле у тржни центар. Разгледајући радње, изгубиле смо оријентацију за повратак ка аутобуској станици. Наравно, ту је Гугл мапа, коју је она одмах замолила за помоћ.

Док је зурила у телефон, угледах младу, лепу девојку и обратих јој се:

„Душо, извини, молим те, можеш ли да нас упутиш ка аутобуској станици? Мало смо залутале.“

Девојка застаде и упери поглед ка нама. Тренутак ћутања. А онда одлучи да нам помогне. Тачније, мени, јер се ћерка правила да није са мном.

„Наравно. Идите овом улицом право. Када дођете до трећег скретања десно, ту скрените и наставите до семафора. Онда је најбоље да питате даље. Али на добром сте путу, није много далеко.“

Одговорила је стрпљиво и наставила својим путем, не сачекавши, чини ми се, ни моје велико:

„Хвала.“

„И што си сад морала да питаш?“ дочека ме ћеркин прекор.

„А што да не? Видиш, дете ми је лепо одговорило“, мирно сам констатовала.

„Лепо ти одговорило дете“, саркастично понови моје речи. „Једва да је стала да ти каже. Не питај више никог, имам мапу.“

„Добро, нећу“, сложих се, а у себи помислих како су ови млади постали досадни са тим телефонима. Па питај човека, разговарај с неким, не буљи само у телефон.

Дан ми је био јако занимљив. Волим нова места. Нисам хтела да улазим у расправу.

„А шта каже та твоја мапа? Јесмо ли на добром путу?“ упитах помало шаљиво.

„Каже“, одговори нестрпљиво. „Хајде, ходај само.“

Наставиле смо у правцу који су показале и девојка и мапа. Разгледала сам куће, дворишта и продавнице. Ћутале смо. Свака са својим мислима. Она је, додуше, непрестано пратила наше кретање на телефону.

Смешно ми је било све то, али није важно.

Стигосмо до семафора. Ја бих да питам, али нећу.

„Где ћемо сад?“ упитах је.

„Само ходај, не брини, на добром смо путу“, сигурно одговори.

У том тренутку препознах девојку која ми је малопре објаснила пут. Не знам зашто, али сам се обрадовала.

„Хеј, мала, опет ти и ми! Срећемо се други пут, баш лепо“, рекох јој с осмехом.

Девојка ме погледа као да не разуме о чему причам, окрену главу и прође.

„Шта је теби данас? Одакле знаш ову сад?“

„Па зар то није она девојка што нам је малопре објаснила пут?“ упитах збуњено.

„Наравно да није. Одакле ти то?“

„Али иста коса, усне, очи, грађа…“ набрајала сам, као да оправдавам саму себе.

„Али хаљина је другачија. Да ли си то можда приметила, мајко?“

Размислих тренутак. Признадох себи да нисам сигурна. Обе су имале кратке, лепршаве хаљине.

„Добро, није страшно“, прихватих да сам погрешила. „Али како ова страшно гледа.“

„Па гледа. Сигурно мисли да си нека луда. Тако си јој се обратила.“

„Их, па не изгледам ваљда толико лудо“, нашалих се.

„Не изгледаш, али мало причаш лудо“, рече кроз полусмех.

Моја ћерка. Озбиљна и затворена за разговоре са непознатим људима. Можда је и у праву. Нећу више ником да се обраћам ни за шта. Као да сам, не знам шта, погрешила.

Ходале смо сигурно. Сада смо знале правац. Мапа не греши.

Стадосмо на црвено светло код следећег семафора. Поред мене стајала је млада, лепа девојка црне косе, лепих усана, иста као она од малопре. Гурнух ћерку лактом и показах главом ка њој. Она ми очима даде знак да ћутим.

Прешли смо улицу док је било зелено светло.

Тек тада ме упита:

„И шта си ми то показала?“

„Маки! Па опет она! Јеси ли видела?“

„Ма теби стварно није добро. Видиш да је и ова другачије обучена.“

„О, Боже, зар се сада само по одећи распознајете?“ рекох сада већ помало љута.

„Али потпуно је иста. Јеси ли приметила и ти или ја стварно лудим?“

„Мајко, одавно ниси излазила, изгледа. Сада све девојке тако личе једна на другу.“

„Свашта. Како личе?“ рекох с неверицом.

И почех да загледам девојке. Стварно личе. Невероватно. Црнке, плавуше, различита гардероба… мада не толико ни различита. Све утегнуте, згодне. Наставак нашег ходања доведе ме до истог закључка. Разликују се само по боји косе. Углавном им је и дужина косе иста.

Док сам о томе размишљала, стигле смо до аутобуске станице. Тамо сам видела још две онакве душе као ону прву.

Ушле смо у аутобус. Седеле смо и посматрала сам кроз прозор.

„Види, још једна“, показах јој главом у правцу још једне „душе“, смешкајући се.

„Невероватна си“, опомену ме да претерујем.

Диван дан привео се крају.

А ја, не одустајући, закључих:

„У моје време није тако било.“

Посматрала сам пејзаж кроз који је аутобус пролазио.

Чак се и природа разликује од места до места. А људи? Шта су себи учинили?