Želja

Bogojavljenje uvek dolazi tiho, kao da ne želi nikoga da probudi osim onih koji su spremni da veruju. Te noći vatra se već bila ugasila. Peć je disala poslednje tragove toplote, a soba je imala onaj miris pepela i hladne noći koji se pamti celim telom. Ležala sam pod teškim ćebetom, u snu koji nije bio dubok, kada sam osetila ruku na ramenu.

— Hajde — rekao je tata tiho, gotovo šapatom — Ustani polako.

Nije zvučao kao neko ko me budi iz sna, već kao da me poziva u nešto važno, starije od sna i veće od običnih reči. Oči su mi bile teške, kapci lepljivi, ali sam se pomerila bez pitanja. Nisam pitala zašto. Kod takvih buđenja pitanje nikada nije potrebno.

Spustila sam noge na pod i hladnoća me je ugrizla odmah, oštro, ali stvarno. Bila sam bosa. Drvene daske su bile ledene, kao da čuvaju zimu u sebi. Navukla sam džemper preko pidžame, ali nisam tražila čarape. Tata mi ih nije ponudio. Kao da je znao da je važno da to osetim baš tako — bez zaštite, bez posrednika.

Otvorili smo prozor polako, da ne škripne. Noć je ušla u sobu bez dozvole, puna mraza i tišine. Dah nam se odmah pretvorio u paru. Nebo je bilo duboko i čisto, tamno plavo, gotovo crno, bez zvezda.Tada sam verovala da ako ih ne vidim da to znači da su se spustile niže, samo zbog nas.

— Gledaj — rekao je tata.

Stajao je pored mene, visok i miran, sa rukom na mom ramenu. Osećala sam njegovu toplinu, jedino toplo mesto u tom trenutku. Gledala sam gore i imala sam utisak da nebo gleda mene. Da zna da sam tu. Da zna da sam mala, ali prisutna.

— Kažu da se na Bogojavljenje nebo otvara — nastavio je tiho — I da Bog čita želje sa usana.

Nije rekao da se želja zamišlja. Rekao je da se izgovara, ali bez glasa. Kao istina koja ne traži svedoke.

Zatvorila sam oči na trenutak, a onda ih ponovo otvorila. Srce mi je kucalo sporo, ozbiljno, kao da je i ono znalo da je ovo trenutak koji se pamti. Nisam osećala san. Umor je bio tu, ali ispod njega je bila radost, ona čista, bez razloga, koja se pojavi samo ponekad u životu.

Pomislila sam na želju. Bila je jednostavna, ali teška. Nisam znala da li sme da se želi ono što boli, ali sam verovala da Bog to već zna. Usne su mi se pomerile jedva primetno. Izgovorila sam želju bez glasa, polako, da svaka reč ostane jasna. Verovala sam, bez ikakve sumnje, da On čita sa mojih usana, kao što se čita knjiga koju već voliš.

Hladnoća mi je ulazila u stopala, penjala se uz noge, ali nisam želela da se pomerim. Taj osećaj me je držao budnom, prisutnom. Kao dokaz da sam tu, da sam stvarna.

Tata nije govorio ništa. Nije proveravao da li sam završila, nije požurivao. Samo je stajao pored mene, gledajući isto nebo, noseći svoje želje na isti način. U tom trenutku sam prvi put shvatila da i odrasli veruju. Samo tiše.

Kada smo zatvorili prozor, soba je opet postala mala i tamna. Legla sam nazad u krevet, stopala još hladna, ali srce toplo. Tata mi je namestio ćebe, kratko me pomilovao po kosi i ugasio svetlo.

— Spavaj — rekao je.

Zaspala sam brzo. Ali nešto je ostalo budno u meni. Ne želja sama, nego vera da je neko video kako mi se usne pomeraju u mraku. I da je to dovoljno.