Децембарске дуге ледене кише…
фијучу зраком као бичеви…
зубима шкрипе,
тешко се дише…
Чак и ону тиху чежњу топе…
Златне јесени утихну жар
У младом снијегу на души
твоје су стопе…
плетени траг, мени на дар…
Ето, да знам да постојиш…
Непочин пољем којим ходиш
сјенку ми као куче водиш
док ситне стопе на иглу бројиш…
пахуљама паперја исплети јој шал
смрзне ли она, нестаће жал…
Повратка ждрала да ли је било
кад му заборавом прокисне крило…
Од жара до жала сјећање
све тање, тање и тање…
Ја жарко желим свитање
за мене најфиније слово да одвојиш…
утопли ми сјенку, што се од ње бојиш…
усуђујем се да жудим и твој осмјех драг
а не само сан да постојиш.
Ostavite odgovor