ОВДЕ: ПРИЧА МАЛОГ НИКСА

Овде.
— где се само памти.

Асфалт дише, испарава. Шкрипа гума је градски будилник.

Киша брише графит: „Ви који долазите, чувајте се Малог Никса.“

Не знам ко је оставио графит. Можда неко ко је веровао да се правда може извући голим рукама. Као што сам ја некад.

Пробудио сам се у другом крају — Овде.

Овде, где се не расте.

Овде се само памти.

Време је река што тече уназад. Све што си радио враћа се. И разумеш — касно. Ја сам Мали Никс. Био сам ватра.

Заборављен? Ко га јебе. С тим сам и рачунао.  

 

Други дан. Јутро.
— После покрета 

Лежим на плочнику. Чизма пролази на центиметар од мога лица, не застаје. Људи убрзавају корак, као да је моја смрт заразна. И спектор Костов ме гура врхом ципеле. Ленц стоји корак иза, пали цигарету и дим ми улази кроз длаке у ноздрвама. Чујем Костова, иако сам већ Овде: „Опет је умакао.“

Јесте, умакао сам — из вашег света, где инспектор и дилер деле правила, а ти мораш да се браниш оном што ти остане у руци. Вама остаје асфалт, мени остаје све остало.

Само се, чак и Овде, стегне нешто у мени кад помислим на читуљу. „Говорила сам ти. Ниси хтео да слушаш.“ — Твоја Баба.

 

Други дан. Праскозорје.
—3h раније
— Кад бол остаје на асфалту 

Не сећам се бола. Мора да је био зверски, али не довољно да ме задржи.

Бол је остао на асфалту. Људи га газе, киша га буди.

Полако сам тонуо у сан. Добро — то је мој пут. У устима горчина, траг крви на усни. Још сам био свој. Тело није хтело да ме пусти. Седам метака. Све у ноге. Ниједан смртоносан. Само да више не ходам, да не скачем кроз прозор. Да више не будем Никс.

Избацили су ме код болнице. Довољно близу да се довучем. Ако хоћу. Нисам. Пустио сам да ране ураде своје. Само ми је неко време било хладно.

Моје мисли?

Не о онима што су умислили да им нико не може ништа. Не о страху. Не о грешкама. Мајка. Говорила је тихо, као да се боји да глас не пробуди Њега. Боре на њеном лицу су трепериле под слабом лампом. Он је викао кад је пијан. Сећам га се само с кофером. За њега је кућа била чекаоница. То сам понео као ожиљак. Ваздух се покренуо. Мирис Бабине кухиње. Само на трен. Знао сам — варка. Чуо сам отегнут звук бродске сирене. Река је на другој страни. Поздравља се са мном? Можда сам требао тамо — на другу обалу, у други свет. Мисли почињу да се ковитлају. Весхопе је близу. Пружам руку. Скоро дотичем њену косу. Више ми није ни топло ни хладно. Прелазим Овде. Рука остаје у ваздуху. Асфалт ме напушта.

Знао сам — Весхопе ће брзо стићи. Али Овде су сви сами. Свако чека за себе.

 

Друга ноћ. Између вечери и поноћи.
— 8h раније
— Лет

Вратили смо се од Весхопе; време је стајало, а онда се склупчало. У Аловој соби — ћутимо. Прозор тихо звецка. Зид дише. Као да ми намигује да ће стићи. Осећао сам притисак у ушима. Псе који не лају. Неко је шапнуо моје име у слушалицу. То је сигурно. Из тишине — трзај. Тело крене пре мене. „Твој ћале“, отргне ми се.

Прозор је чекао. Скочио сам. Испод — ништа. Само магла. Ту су биле последње секунде слободе. Замакао сам кроз пролаз, па кроз двориште. Даље се није могло. Били су свуда, као да су из земље изашли. Испалио сам три хица. Насумице. Није било узврата. Само кораци. Хтели су ме живог.

Знам да је Ал после насрнуо на оца. Никад више није проговорио с њим.

 

Друго вече.
−12h раније
— Дом

Седимо код Синаре и Весхопе. Завесе навучене. Ни музике, ни телефона. Само пригушени гласови и мирис топле гибанице коју мајка доноси. Дебела, масна, мирише на Бабу и на длан који ми је некад гладио косу.

— Ммм… гиба… — промакло ми је.

Гледао сам у тањир као да ми се враћа нешто што сам давно изгубио. Жвакао сам најспорије што сам умео.

Стижу кобасице, кромпир, ајвар. Мајка посматра – поглед кроз лед, али не пита ништа.

Весхопе доноси торту. Малу, накривљену. Прву коју је пекла. Прсти јој подрхтавају док пали две свећице — један и осам.

— Хајде, Мали… — рече Синара.

Дунуо сам. Без жеље. Као да гасим нешто више од свећа.

Весхопе се насмеши.

— Сад си званично мушкарчина, Мали.

Касније, у тишини, само сам рекао:

— Време је. Морамо да се померамо.

Али тај мирис гибанице и трен кад ме Весхопе загрлила – остао је. Није снимљен. Није записан. Само се памти.

 

Други дан. Подне.
—18h раније
— Мирис пролећа у тмини

Добри су били, али нису знали шта их чека. Хтео сам да им помогнем, али сат у мени већ је откуцавао. Одвео сам их до Лагума. Пети хоризонт. Тамо где се завршава мапа и почиње мрак који не лаже. Ваздух тежак, влажан; зидови дишу, а капље падају као откуцаји подземног сата. Кроз таму шишти нешто што нема име. То место није за живот, али је живље од света изнад. Показао сам им улазе које нико не види. Научио их како да нестану кад их стегну.

Кад смо се извукли из тог мрака — дубок удах.

Синара се наслони на зид, обриса зној са чела.

— Јеботе, мислио сам да ћемо доле црћи.

После смо се смејали, као да се ништа није догодило. Ал имитира професора географије: „Из које си ти н-нахије, м-међеде?“ Весхопе се смејала. Ја сам био опуштен. Као да сам поново нечији.

— Данас ми је рођендан. Сад сам пунолетан — рекао сам изненада.

Тишина. Као да сам изговорио нешто што ми не припада. Весхопе ме загрлила прва. Мирисала је на пролеће. Нико ме није тако дотакао од детињства. У њеним очима — нада. Она стара. Заборављена. Трајало је кратко. Али је остало. За њом су пришли остали. Лакнуло ми је. Као да је то било довољно да се један живот обележи. Весхопе рече:

— Дођите вечерас код нас. Мало да се дружимо.

 

Други дан. Јутро.
— 21h раније
— Огледало — без сенке  

— Могу ли у купатило? — питао сам стидљиво.

Када пуна топле воде. Скоро сам задремао у пени. Ал ми је дао своје ствари, прерастао их. Моје су завршиле у канти.

Сада сам био чист. Миришљав. Косе мокре. Пара је још висила у ваздуху као облак што не зна где ће. Обрисао сам пару са огледала и погледао се: обичан момак. Мало низак, али шта има везе. Ако хоћете — и лепушкаст. На свој начин. Док ме не дирнеш.

Ал је отворио фрижидер. Као за изложбу. Напунили га његови пре посла. Прошла ме језа. Као да неко зна да сам овде. Као да ме гледа кроз мутно стакло. Ништа то не ваља.

— Ја ћу направити доручак — рекох.

Десет јаја. Сланина. Кајгана за четворо. Себи мање, да не мисли да сам гладница. Ал је гледао у свој тањир, па у мене. Коначно види само момка који брише мрву са стола и брине се где ће спавати сутра.

 

Прва ноћ.
— 30h раније
— Покров од сна 

У стану, у почетку — ћутимо. Родитељи иза зидова. Ни питања, ни корака. Алова соба је забрањена зона. Завесе навучене, ролетна спуштена. Музика превише гласна. Мрака — довољно.

— ОК, овај кревет је мало срећнији од улице — каже Ал, као да се шали.

— Јеси гладан?

— Нисам — кажем, а стомак ме изда. Чује се.

У фрижидеру две виршле. Баш две. Сечемо их. Сваки по једну.

Кад родитељи престану да кашљу и шетају, мало се опуштамо. Ја — на кревету, ослоњен о зид. Ал се клати у столици.Причао сам своје анегдоте. Други причају о школским излетима. Ја — о пуцању, џиповима, једном што је викао „у ноге“. — Да је тражио у једну — добио би у једну — рекох, као виц. Ал се није насмејао.

— Заболе ме за законе — кажем.

Ал пита како никад нисам осуђен.

— Три убиства. Три тешке повреде. Једном разбојништво. Није било доказа. Притвор ме само очеличио.

Кад је време за спавање, понудим се за фотељу. Био ме блам да се гурамо. Ал се насмеши:

— Ма не, има места.

Сместимо се с нелагодом. Кревет тесан. Знам да ми је купање давно требало. Надам се да је опростио.

Полако тонем у сан. Први пут ми је удобно. Топло. Много више него јуче — у пластичној цеви на игралишту.

Нисам био херој. Ни вођа. Само неко ко не уме да гледа кад слабијег ударају. И нисам умео да станем.

Ја сада знам све своје снове. Овде снови поново живе.

Видим себе како трчим, али улица нема краја. Патике ми спадају, превелике, туђе… ударају о бетон као нечији кораци које покушавам да стигнем.

Онда, одједном – кућа. Ствари лете по соби, али не падају. Лебде као балони пуни беса. Мајка само отвара уста, али је глас негде запео. А Он… он је само кофер у ходнику. Оно шкљоцање браве што одјекује кроз године као први пуцањ. „Чији сам ја?” – то питање нико не изговара, али стоји у ваздуху, густо као дим после пожара.Снег. Хладан, а пече. Гледам оног клинца у школском дворишту. Језик му се залепио за залеђену шипку. Крв је црна на белом леду. Смеју се. Ја не прилазим. Ја сам онај што већ стеже каменицу у џепу. Не зато што ми се удара, него што не могу да слушам тај смех.

Киоск гори. Пламен је плав, хладан. Мирише на истопљену пластику и трулеж. Неки глас из мрака добацује: „Луд клинац“.

У рукама ми револвер. Тежак. Као да ме вуче назад. Бљесак. Прасак. Крв ми капље низ образ. Топла. Лепљива.

 

Прво вече.
— 36h раније
— Зов првог бубња

Тог дана — Шкрипа је убијен.

Био је добар лик. Навијач, али не обичан. Знао је све песме уназад, до прве строфе. Ударао је у бубањ док су се пахуље топиле на његовим голим раменима. Глас којем су други веровали кад нису знали шта да вичу.

Сви су знали друго име: Рујо. Ленцов син. Пуштен. Опет.

Полицијски кордон штити његову вилу.

Предвече — зидови већ исписани: „Ритам смрти. Правда за Шкрипу.“ 

Позив је стигао кроз бубњеве, кроз кораке, кроз бесне погледе.

Навијачи нису тражили дозволу, позвали су на побуну. Пале се канте. Лете боце, каменице. Уместо песме — урлици. Пендреци. Марице. Сирене. Људе газе по асфалту. Девојчица с крвљу на образу — не од своје борбе, већ туђе. Њен брат је био међу првима који су кренули на Ленцову кућу. Тамо је пао. Грунуле су три бомбе. Не питајте да ли сам то био ја. Други су тражили име за мржњу — ја сам га већ знао.

Из дима изрони момак. Стоји међу преврнутим контејнерима. На надланици му шарени лептир. Раширио крила преко ожиљка. Знао сам: то је Синара. Онај што је на сопственој кожи нацртао оно чега се највише бојао. Пришао сам му. Изгледало је да ме није ни приметио.  

— Јуре те, а? — изненада рече Синара.

— Јуре — рекох. — Али још ме нису стигли.

Синара стаде испред мене као зид.

— Ти ћеш код нас. Сачекај мало.

Врати се са својим најбољим другом — Алом.  

Штркљасти момак, лице девојчице. Али кад је шорка — тукао је као да носи громове у џеповима. Крв му капље с чела. Не обраћа пажњу. Одбацује опушак. Каже:

— Брате, ти ћеш код мене.

 

Пре свега.
–0h раније
— Дете асфалта

Памтим мирис асфалта пре зоре.

Један пас. Један контејнер. Један прозор што трепери.

Ту сам живео. Негде на крају.

Гледао сам град како се буди.

Свака светлост – нови рез.

Свако отварање ролетне – звецкање ланаца.

Нисам имао ништа.

Али сам имао то јутро.

И звук лименке што се котрља низ улицу.

Сад знам – није било револуције.

Ни освете.

Само дечак који није умео да гледа како јачи вуче слабијег у мрак и да ћути.

Кад је све завршило – остала је тишина.

И седам метака.

И један избледели графит.

Није важно ко је био први.

Није важно ко је повукао обарач.

Остају лица.

Синара са лептиром преко ожиљка.

Весхопе која мирише на пролеће.

Ал који је рекао: „Брате, ти ћеш код мене.“

Све друго је остало по ђоном моје мокасине.

Али ако неко, једном, макар на трен, застане кад види неправду – онда сам још ту.

Асфалт дише.

Испарава.

Киша брише графит.

Полако.