Baba Živka je živela odmah iza ugla na stotinak metara od naše kuće. Bila je udovica, izboranog lica, uvek u „crnini“. Pored njene kuće sam prolazio svakodnevno, jer su moji dobri drugari stanovali u njenom komšiluku. Uvek bih je uljudno pozdravljao sa: „Ljubim ruku“, takav je red, jer ako bih prošao ćutke, usledilo bi pitanje: „A, čiji si ti mali?“, iako je dobro znala čiji sam. To je značilo da će moji saznati da se nisam javio i kod kuće bi sledila grdnja, a ponekad i pecka po turu. Bilo je i onih mojih drugara, raspuštenih, loše vaspitanih ili drčnih, koji su na njeno pitanje odgovarali sa „mamin i tatin“ i tada bi se baba Živka odala, jer bi uz: „Prišt vas iz’o“ sledilo i ime roditelja, tako da nije bilo sumnje, znala je dobro čiji smo.
Leti je ulica bilo naše carstvo. Od jutra do mraka ulica je bila puna dece. U tom našem carstvu, postojala je hijerarhija, koju smo svi poštovali. Stariji dečaci su u svakom smislu imali pravo prvenstva. Znao se red. Ako bi se ti, na primer, pojavio sa komadom hleba u ruci, a neko od starijih zatražio griz, čuvaj se ako bi odbio. Sledele bi čvrge ili neke slične kazne. Ako bi stariji igrali fudbal, mi mlađi smo mogli samo da gledamo, a privilegovan bi bio onaj koga bi oni odredili da donese odletelu loptu. Bilo je i opasnih misija. Jednom sam bio svedok kad je moj drug jedva umakao od pruta u baba Živkinoj ruci jer je ušao u njenu avliju po loptu koja je preletela preko zida. Istine radi, moram da kažem da je baba Živkina reakcija bila razumljiva jer je na belom zidu pored prozora ostao okrugao prašnjav trag od lopte.
Ne samo da smo se mi deca pomalo plašili baba Živke, već je ona i kod odraslih izazivala neku vrstu strahopoštovanja. Bila je, što bi se danas reklo, medijum. Pogađala je. Gledala je ženama u šolju, bacala karte, izlivala olovo, bajala protiv raznih bolesti i uroka. Specijalnost su joj bile bračne razmirice, muško neverstvo i alkoholizam.
Događaj koji ću da vam ispričam, ne može da ima veze ni sa švaleracijom, ni sa nekakvom mojom sklonošću prema kapljici (možda bi to sad bilo aktuelno), jer tada sam imao tek šest godina. Te jeseni je trebalo da pođem u zabavište. Elem, jednog prepodneva tog leta, baš sam se spremao da krenem u igru, pozove me mama sa varijačom u ruci, nije bila ni velika ni mala, i kaže:
„Idi kod baba Živke i kaži: poslala me mama da mi u varijaču date malo soli.“
Gunđam što ne mogu da idem da se igram, već eto, moram čak iza ćoška, kao da nisam mogao da svratim kod prve komšinice, baba Sare da uzajmim so, bliže je. Skakućem po trotoaru patosanom ciglom pazeći da ne nagazim liniju, to je jako važno, da ne nagazim liniju i mašući onom varijačom, stignem do baba Živkine kuće.
„Baba Živka!“, vičem kroz odškrinuti kapidžik i virim da slučajno kere nisu puštene.
„Baba Živka“!
Sačekam. Niko se ne odaziva. Kere laju vezane u šupi i ja hrabro otvorim kapidžik i zakoračim u dvorište, kad eto ti baba Živke, ide iz bašte i u kecelji nosi ubran paradajz. Kod bunara istrese crvene plodove u vanglu i eto je kod mene.
„ Dobar dan. Poslala me mama da mi date malo soli“, kažem i pružim onu varijaču.
Baba Živka uze varijaču, uhvati me za nadlakticu i poče da me lema da je sve pucalo uz uzvike:
„Oćeš još da pišaš u krevet, oćeš još da pišaš?“
Držeći se za guzu gde su već izbile crvene masnice veličine krofne, očiju punih suza, kroz jecaje zapretih:
„Videćete vi kad dođe moj tata“.
Jadnik, nisam znao da je ubistvo naručeno.
Ne znam da li zbog toga što je „lek“ bio delotvoran ili sam zbog drugih razloga prestao da piškim u krevet, ali jedno znam. Od tog dana sam baba Živku mrzeo iz dna duše.
Ostavite odgovor