Roman Kruna je istorijska saga o Vojislavljevićima, u koju su utkane niti fantastike preuzete iz bogate narodne tradicije. Zbog obima priča je podeljena na tri celine, a kako se bliži dan objavljivanja drugog nastavka, ne bi bilo loše da se podsetimo nekih crtica iz prvog dela. Pošto je izdavač Librum odabrani odlomci biće dostupni za čitanje u Librum klubu. Jednom do dva puta nedeljno objaviću po nekoliko stranica istrgnutih iz teksta. Ovoga puta biće to deo prvog poglavlja:
Osetila je olakšanje kada su prispeli u luku. Bilo joj je dosta ljuljanja i mučnine.
U Draču ih je dočekao Mihailov brat, Radoslav, sa grupom poverljivih pratilaca. Uopšte nije izgledao strašno kao što ga je zamišljala. Imao je neurednu crnu kosu, prošaranu tek pokojom sedom, prodorne tamne oči i širok osmeh. Delovao je dobronamerno, te nikako nije mogla da poveže njegov lik uz one strašne priče o borbama.
Dok je posada pod budnim okom evnuha Jovana istovarala sa broda teške škrinje krcate haljinama, srebrom, zlatom, biserima, dragim kamenjem, ikonama, knjigama i kojekakvim sitnicama koje su žene poželele da ponesu sa sobom u novi život, ona je razgovarala sa svojim družbenicama.
Marija Dukina i Ana Komnina bile su devojke iz uglednih porodica, od kojih se očekivalo da joj prave društvo dok se ne navikne na novi dom, nakon čega je trebalo da im nađe čestite muževe i dobro ih uda. Pored njih, pratnju koju joj je dodelio ujak činile su mnogobrojne sluškinje, kao i evnuh Jovan koji je pošao u svojstvu savetnika i prevodioca.
Bila je potištena, već joj je nedostajalo sve ono što je morala da ostavi za sobom, a najviše su joj nedostajali ljudi. Uzdahnula bi svaki put kada Marija i Ana pomenu Lihuda, Ksifilina ili Psela, a pominjale su ih često jer su bili stubovi kulturnog života Carstva. Pod njenim ujakom kultura je doživela procvat, a državu su vodili najobrazovaniji ljudi tog doba.
Razgovor koji je vodila sa družbenicama prekinuo je Radoslav, obrativši joj se rečima koje nije razumela.
„Zar ne znaš jezik Carstva?“ Osvrnula se preko ramena tražeći pogledom Jovana.
„Znam“, osmehnuo se, a potom ju je upitao ima li snage i volje da bez zadržavanja u Draču nastavi putovanje kako bi što pre upoznala verenika.
Slutila je da se iza te žurbe krije nepoverenje prema Carstvu, te je, iako je bila umorna i nije joj bilo ni do čega, prihvatila predlog da odmah produže dalje.
„Ako ti bilo šta zatreba, slobodno mi se obrati“, nastavio je na jeziku koji je razumela.
Namrštila se razmišljajući kako muškarci ne bi smeli da joj se obraćaju tako prisno. Ipak, pošto je bio zanimljiv, veoma dobro obavešten i koristan pratilac, veći deo puta držala ga je uz sebe.
Čim su prešli granicu, Radoslavljevi ljudi su uzmakli kako bi oslobodili prostor Mihailu koji im je išao u susret sa naoružanim odredom.
Teško obuzdavajući nemir, Teodora je gledala kako skače iz sedla i prilazi joj odlučnim korakom. Kosa mu je bila crna, kratko ošišana, a izduženo lice krasile su bistre oči sa izraženim obrvama i jak kukast nos. Tanke usne bile su razvučene u osmeh.
Pomislivši kako je na dvoru sretala muškarce koji su izgledali i mnogo gore, uzvratila mu je smeškom.
Pošto joj je evnuh pomogao da sjaše, razmenili su nekoliko učtivih reči uz pomoć prevodioca, ali nakon što su se ponovo vratili u sedla, jedva da ju je pogledao.
Zapitala se da li je moguće da ga njena pojava ostavlja ravnodušnim. Nije bila lepotica, ali je imala dopadljive crte lica. Psel joj je hiljadu puta ponovio da nije video osmeh lepši od njenog. Naviknuta na laskanje u palati pitala se treba li da bude uvređena, mada joj se činilo da mu nije namera da je uvredi. Najzad se ipak snuždila, mireći se sa tim da mu je svejedno kako izgleda, i da je samo zalog mira.
Nosila je purpurni damast i plavu kadifu. Ispod kapuljače od guste čipke nemirno su izvirivali kestenjasti uvojci koje je svaki čas sklanjala sa lica. Iako bi najradije zaplakala, trudila se da joj držanje bude dostojanstveno. Svesna da predstavlja Carstvo jahala je ponosno, uzdignute brade.
Narod se okupljao pokraj puta kojim su prolazili da bi je video. Obasipali su je cvećem uz zaglušujući odjek klicanja. Bila je iznenađena tim mnoštvom koje se sjatilo, jer u Konstantinopolju tako nešto nikada nije doživela. Tamo je bila tek jedna od mnogobrojnih carevih rođaka.
Konstantin Monomah je imao dve sestre, stariju Jelenu i mlađu Euprepiju. Pričalo se da nije u dobrim odnosima sa njima. Po dvoru se čak šaputalo da ih mrzi, ali to je bilo daleko od istine. Doduše porodične čarke bile su neminovne, a jedan od razloga za stalne razmirice krio se u Euprepijinom strahu da zbog njegovog raskalašnog života ne izgube sve što imaju.
Monomah koji je bio u daljem srodstvu sa carem Romanom, zauzimao je visoko mesto na dvoru sve dok ga Mihajlo Paflagonac nije proterao. Sedam godina progonstva na Lezbosu proveo je u Sklereninom zagrljaju. Kada ga je carica Zoja najzad povratila iz nemilosti, ponudivši mu brak i krunu, on je naravno prihvatio, ali je sa sobom poveo i Sklerenu koju je smestio u carske odaje. Iako mu je Euprepija savetovala da se odrekne ljubavi kako bi sačuvao krunu, nije je poslušao. Tek nakon Sklerenine smrti, Euprepija je odahnula, ali ne zadugo, jer je on ubrzo potom potražio utehu u drugim ženama. Kada je carica Zoja umrla, pomišljao je da oženi princezu iz Alanije koja je boravila na dvoru kao talac. Dok su ga sestre molile da ne izaziva sudbinu, smejao im se govoreći da previše brinu i da zbog toga imaju bore. Ipak, nije je uzeo za ženu. Ne toliko zbog njihovog upornog pridikovanja koliko zbog prekora Zojine sestre Teodore. No, odustajanje od novog braka nije ga sprečilo da zbog ljubavi nastavi da prazni državnu riznicu.
*
Kada su nakon napornog putovanja konačno stigli do palate u Prapratni, dočekale su ih mnogobrojne sluge. Deca su se razbežala kako ne bi smetala, ali ih je Teodora videla dok radoznalo izviruju iz senki i domunđavaju se.
Iako umorna, nije se odmah povukla u ponuđene odaje, želela je da se prvo upozna sa dečacima kojima će biti majka. Ušavši u veliku dvoranu zatražila je od evnuha da joj donese darove, a on je bez pogovora poslušao.
Nedugo potom, Mihailovi sinovi, koji su bili jedan drugom do uveta, stajali su u vrsti vrpoljeći se. Najstarijem Vladimiru beše već četrnaest, dok je najmlađeg Konstantina Bodina Radoslavljeva žena Julija držala u naručju.
Pošto je svakom dala po brojanicu načinjenu od dragog kamenja i zlatom optočenu ikonu, uzela je Bodina iz Julijinog zagrljaja i privila ga na svoje grudi.
„Deci si donela lepe darove“, rekao je Mihailo više za sebe, svestan da ga ne razume. „Videćemo šta ćeš doneti državi.“
„Donosi škrinje pune blaga i Kotor u miraz“, odgovorio je evnuh umesto Teodore. „Car smatra da je dovoljno, a od tebe zavisi hoće li to izaći na dobro.“
„Kotor?“ Izvio je obrve, a tamna senka zaigrala mu je u očima. „Kotor je odavno moj!“
Nakon sloma Bugarske, Kotorani su se okrenuli Carstvu. Ubili su Dragomira koji je bio Samuilov vazal, ali su ubrzo uvideli da su novi okovi još teži. Nezadovoljstvo naroda izazvano zahtevima Jovana Orfanotrofa iskoristio je Vojislav i organizovao pobunu. Iako je tada otpor brzo savladan, a on uhvaćen i odveden u Konstantinopolj, ubrzo je uspeo da se oslobodi i da nastavi borbu za nezavisnost koja je naposletku urodila plodom.
„Uostalom, nisam ni tražio poklone od cara“, namrštio se.
Teodora je gledala čas u jednog, čas u drugog. Videvši uznemirenost u njenim očima Mihailo je odmahnuo rukom kako bi je umirio.
„Kaži joj da smo zahvalni na svemu, a najviše na tome što je ona tu. I reci joj još da će od sutra sve što je moje biti i njeno.“
„Već sutra?“ Ustuknula je iznenađeno.
„Nema potrebe da odugovlačimo. Sveštenik je tu i nestrpljiv je da nas uputi u svetu tajnu braka.“
Kada joj je evnuh i to preveo, vratila je dečaka Juliji te zatražila dozvolu da se povuče kako bi se odmorila i pripremila za sutrašnji dan.
Nadam se da vam se dopada, i da jedva čekate odlomak iz drugog poglavlja.
PS. Za one baš nestrpljive uvek postoji mogućnost poručivanja knjige preko Librum šopa.
Stvarno, posetite prodavnicu, nevezano za Krunu, i videćete pregršt zanimljivih naslova, od kojih vas deli samo jedan klik.
Ostavite odgovor