(из пера једног Банаћанина)
Приметио је Ферко да су у кафану ушли одмах после њега. Поручио је шприцер и попустио мараму коју му је Луна везала око врата. Осмехнуо се. Још је мирисала на њу. Још је осећао њене руке и усне. И косу која се расула да покрије њихову голотињу. Тамбуре су брујале, дувански дим штипао за очи. Кришом је бацио поглед према столу у ћошку. Било их је четворица. Гледали су према њему. „Биће боље да се изгубим“, помислио је и изашао. Истрчали су за њим и окружили га. Ћутали су одмеравајући се.
„Нож! Шури!“ Неко је викнуо.
И заблистао је на месечини у његовој циганској руци, из појаса извучен где је опрезан, чекајући, без канија, дремао. Страх је као зец искочио из његовог срца и преселио се у њихове душе.
И тада, кад је Ферко препознао страх у њиховим очима, брк му је заиграо, осмех се појавио на његовом лицу.
„Шта је? Прпа? А?“
Гледао их је у очи једног по једног ослоњен леђима на бело окречен зид. Месец се на баршунастом небу накривио, а сребром обојена улица је нестајала у сенкама оголелих багрема. Онда је круг почео да се сужава. Корак по корак. Дланови су му постали знојави. Уста су се сушила. Први је налетео онај млади, зализани, брат његове Луне. Ферко је замахнуо и просуо му црева. Онда је осетио ударац преко ува и потиљка. Обневидео је од бола. Ударци су пљуштали, посрнуо је. Нож се откотрљао у мрак. Псовали су и ударали, ударали. Убили су га на земљи ђоновима баканџи, док је онај зализани дозивао мајку са рукама крвавим и измазаним изметом из сопствених црева.
Ostavite odgovor