NBA moler

U prvim, slatkim godinama našeg bračnog života, moj suprug Bane i ja imali smo Plan. Sa velikim P. Nije to bio plan za osvajanje sveta, niti za sticanje basnoslovnog bogatstva. Naš Plan bio je mnogo skromniji i, ispostaviće se, neuporedivo komplikovaniji. Sanjali smo da imamo troje dece.

To je zvučalo tako jednostavno, tako logično. Troje. Savršen broj. Ni previše, ni premalo. Dovoljno da se stvori ona vesela porodična graja, dovoljno za partiju karata bez potrebe da se zove komšija, dovoljno da uvek ima neko sa kim možeš da se posvađaš oko poslednjeg parčeta torte. Imali smo viziju: kuća ispunjena smehom, dečijim sobama, razbacanim igračkama. Mi, kao brižni, ali moderni roditelji, sedimo i sa osmehom posmatramo naš mali, savršeni porodični haos.

Međutim, kako to obično biva, život, taj večiti ironičar, imao je drugačije planove. Ili je, bar, imao drugačiji raspored. Vreme je prolazilo, meseci su se nizali, a naša mala subotička stambena jedinica ostajala je uporno tiha, lišena onog planiranog dečijeg smeha. Naš veliki Plan je, činilo se, bio na nekoj vrsti neplaćenog odsustva. Tih dana, dok smo čekali da  rode dolete, uhvatila nas je neka vrsta nervoze, onaj sindrom praznog gnezda pre nego što su ptice uopšte i sletele. I tada je Bane, moj suprug i doživotni vođa svih naših sumanutih projekata, dobio genijalnu ideju.

„Krečićemo!“, objavio je jednog dana, sa sjajem u očima kakav imaju samo veliki vizionari i ljudi koji su upravo odlučili da sami sebi zagorčaju život. „Krečićemo?“, ponovila sam, pokušavajući da razumem. „Ali, Bane, stan je sasvim u redu. Krečili smo pre tri godine.“ „Nije to to, draga“, objasnio mi je sa snishodljivošću iskusnog enterijeriste. „Treba nam promena. Nova energija! Da osvežimo prostor, da ga pripremimo… za budućnost. Da stvorimo belo, čisto platno za naš novi život!“

Argument o „belom, čistom platnu“ bio je neodoljiv. I tako je počelo. Operacija „Beli San“, koja će se vrlo brzo pretvoriti u operaciju „Bela Nesanica“, ili, kako sam je ja intimno zvala, „Apokalipsa sa Valjkom i Četkom“.

Prvi korak bio je odlazak u farbaru. To iskustvo samo po sebi zaslužuje poseban roman. Stajali smo pred policom sa bojama, suočeni sa filozofskim pitanjem koje muči čovečanstvo od postanka sveta: koja je razlika između „polarne bele“, „sibirskog snega“, „alpskog glečera“ i obične, proste, bele boje? Bane je, naravno, kao tehničko lice, imao teoriju. „Vidiš“, objašnjavao mi je pokazujući na dve gotovo identične kante. „Ova ima više bla bla dioksida, što joj daje bolju pokrivnu moć, dok ova druga… ova druga ima bla bla bazu koja omogućava zidu da diše.“ Gledala sam ga kao da mi objašnjava gramatiku Kineskog jezika. Na kraju smo, posle sat vremena debate, kupili najskuplju belu boju, ubeđeni da sa njom zidovi neće samo disati, nego će verovatno i pevati neku već poželjnu pesmu. Kupili smo i kompletnu opremu: valjkove, četke, trake za zaštitu, najlone,  glet masu… Izašli smo iz farbare kao da krećemo u osvajanje svemira, a ne u krečenje stana od četrdeset kvadrata.

A onda je počeo pakao. Naš dnevni raspored u narednih deset dana bio je primer spartanske discipline i mazohizma. Ujutru – posao. Svako na svoju stranu, u svet dosadnih brojeva i tabela. U tri popodne – povratak kući. Ručak, na brzinu, često s nogu. A onda, presvlačenje u „radnu uniformu“ – stare, isflekane trenerke – i početak krečenja.

Da kažem da nismo znali ništa o krečenju bilo bi potcenjivanje našeg neznanja. Mi smo bili antitalenti, crne rupe molerskog univerzuma. Prvo, zaštita. Bane je razvio teoriju da je najvažnije zaštititi nameštaj. Prekrili smo sve starim čaršavima, tako da je naš stan izgledao kao da se u njemu održava sastanak duhova. Problem je bio što nismo zaštitili sebe. Posle prvog dana, izgledali smo kao da smo upali u bure sa krečom. Imali smo belu boju u kosi, na trepavicama, u ušima, na mestima za koja nismo ni znali da postoje.

Bane je, kao vođa projekta, bio zadužen za valjak. Razvio je posebnu tehniku, neku vrstu molerskog baleta, sa širokim, gracioznim pokretima. Problem je bio što je polovina boje sa tog valjka završavala po plafonu, podu i meni, a druga polovina na zidu, u vidu nejednakih, prugastih tragova. „Moraš unakrsno!“, vikao je. „To je tajna! Dva puta vertikalno, jednom horizontalno!“ „Bane, izgleda kao da smo zidove oblepili velikom zebrom!“, bunila sam se ja, pokušavajući da četkicom popravim štetu po ćoškovima, usput farbajući i utičnice i prekidače.

Naš mali stan pretvorio se u bojno polje. Miris boje uvukao se u sve. Novine po podu, zalepljene kapljicama boje, postajale su lepljive zamke. Svaki naš pokret bio je pažljivo planiran, kao u minskom polju. Uprkos svemu, bili smo uporni. Svako veče, do kasno u noć, vodili smo naš mali rat protiv žutih zidova. Manje više, uspešno. Kada se boja osušila, zidovi su zaista bili beli. Istina, pod određenim uglom svetlosti videli su se tragovi valjka i nekoliko zarobljenih komaraca koji su postali trajni deo naše zidne umetnosti. Ali mi smo bili ponosni. Gledali smo u te naše, rukom oslikane zidove i ubeđivali jedno drugo da izgledaju „šarmantno“ i „rustično“.

Ali, to nije bio kraj naših noćnih bdenja. Jer, to je bilo ono legendarno vreme Sakramento Kingsa. Vreme kada je cela Srbija, umesto da spava, navijala do tri ujutru za „naše“ Kingse. Vlade Divac i Peđa Stojaković nisu bili samo košarkaši. Oni su bili naši ambasadori, naši heroji, dokaz da i mi, mali, možemo da uspemo u velikom, američkom svetu. Gledanje NBA utakmica bila je sveta dužnost, patriotski čin.

I tako, naš raspored je postao još luđi. Posao. Ručak. Krečenje do jedanaest uveče. A onda, od jedanaest do pola noći, brzo tuširanje, priprema grickalica, i zauzimanje položaja ispred televizora. Umorni, iscrpljeni, sa bolovima u svim mišićima, sedeli smo na podu (jer je nameštaj još uvek bio prekriven čaršavima) i pretvarali se u strastvene navijače. „Dodaj Divcu!“, vikao bi Bane, skačući kao da je i sam na terenu. „Trojka, Peđa, majstore!“, vrištala bih ja, zaboravljajući na umor. Bili smo u nekoj vrsti kolektivnog delirijuma. Mešavina isparenja od boje, fizičke iscrpljenosti i sportskog adrenalina stvarala je čudno, halucinogeno stanje. Posle utakmice, oko dva ili tri ujutru, samo bismo se srušili u krevet, da bismo se za nekoliko sati probudili i započeli sve iznova.

Posle deset dana takvog režima, bili smo, najblaže rečeno, smoždeni. Kretali smo se po stanu kao zombiji. Komunikacija nam se svela na proste rečenice. Bili smo na ivici snaga, i fizički i mentalno. I upravo tada, u tom trenutku potpune iscrpljenosti, kada nam je poslednja stvar na pameti bila naš veliki Plan o proširenju porodice, dogodilo se čudo.

Osetila sam se čudno. Ne umorno na onaj uobičajeni, molersko navijački način. Drugačije. Uradila sam test. Bez velikih očekivanja, više po inerciji. A onda sam ugledala. Dve crtice. Jasne, nedvosmislene, kao tragovi Banetovog valjka na zidu. Dve crtice koje su značile da naš veliki Plan više nije samo plan.

Sela sam na ivicu kade, držeći taj mali komad plastike u ruci kao da je sveti gral. Smejala sam se i plakala u isto vreme. Bane je spavao. Probudila sam ga. „Bane…“, prošaputala sam. „A? Šta? Jel’ počela repriza?“, promumlao je. „Ne… Bane, trudna sam.“

Gledao me je nekoliko sekundi praznim, sanjivim pogledom. A onda je informacija stigla do mozga. Sela je na svoje mesto, probijajući se kroz maglu umora i boje. Oči su mu se raširile. „Šta?“ „Trudna sam.“ Skočio je iz kreveta, zgrabio me, podigao, vrteo ukrug po našoj maloj sobi sa sveže okrečenim, belim zidovima. Smejali smo se kao ludi. Grlili smo se, ljubili, plakali od sreće. Zaboravili smo na umor, na bolove u leđima, na sve. Naša mala, haotična operacija krečenja i navijanja, donela je najlepši mogući rezultat.

Sreći i radosti nije bilo kraja. U naletu inspiracije, usred tog slavlja, Bane me je pogledao i rekao, smrtno ozbiljan: „Znaš, s obzirom na okolnosti pod kojima je sve ovo nastalo… mislim da imamo samo dve mogućnosti. Dete će nam biti ili vrhunski sportista, košarkaš, zbog svih ovih utakmica… ili moler.“

Smejali smo se toj šali danima. Sportista ili moler. Kakva sudbina! Bilo je to naše malo, blesavo proročanstvo, rođeno iz umora i sreće.

Godine su prošle. Naša ćerka je porasla. I, kao što to život obično udesi, naše proročanstvo se ispunilo na najlepši i najironičniji mogući način. Nije postala ni košarkašica, niti se bavi krečenjem stanova. Ali, postala je dizajnerka. I prelepo slika. Na platnu. Stvara čitave svetove bojama, sa onom istom strašću sa kojom smo mi navijali za Kingse, i sa preciznošću kojoj smo mi, kao moleri, mogli samo da težimo.

Život je zaista čudna zverka. Mi smo, u svojoj želji da stvorimo savršeno „belo platno“ za budućnost, napravili haos. A on je, iz tog našeg haosa, iz mirisa boje, znoja, umora, i iz onih ludih, neprospavanih noći ispunjenih košarkom i nadom, stvorio umetnost. Stvorio je našu ćerku. I to je, na kraju, jedina pobeda i jedini plan koji je zaista važan.