Bicikla

  Dok vozi, Sanju  najviše nerviraju biciklisti. Posebno oni koji ne daju znak da će da skrenu levo pa samo što ne podlete pod točkove kad to urade. Verovatno očekuju da kolona automobila mili za njima, pa da mogu skretati kako im se prohte. Razume ona da nemaju biciklističku stazu i da su naše ulice više rupe nego asfalt, ali ipak… A tek oni stariji, koji nisu svesni da im ravnoteža više nije jača strana, pa se klate i lelujaju na bicikli – kao da su, bože me prosti, pijani od ranog jutra. Pa oni koji preko pešačkog prelaza prolete ne silazeći sa bicikle. Ama, čoveče – kad uzjašeš biciklu, ti si VOZAČ. Zamisli da auto pređe preko pešačkog prelaza kao pešak.

  Sanja ne ume da vozi biciklu.  Godinama je od roditelja tražila da joj kupe biciklu. Ali ko je od njih, majka ili otac, uvrteo u glavu da će joj stopala, ionako, po njihovom mišljenju, prevelika za njen uzrast, od pedalanja još više porasti? Jeste da je nosila broj obuće uvek  za dva veći od njenih vršnjakinja i da su joj u četvrtom razredu osnovne jedva pronašli odgovarajuće dečije cipele jer je već nosila broj za odrasle žene. Znala je da nisu bez novca. Kupovali su nameštaj i odeću, hrane je uvek bilo dovoljno. Nisu nedostajale ni igračke, knjige, išla je na ekskurzije i letovanja sa školom. Ali u vezi sa biciklom majka i otac su se slagali: nema bicikle.

   Kada su se blizu njih doselili rođaci koji su imali ćerku sličnog uzrasta počeli su često da se posećuju. A devojčica je imala biciklu – poni. Sanja je pokušavala je da nauči da vozi tu biciklu. Ulica je bila strma, Sanja po malo bojažljiva, a bicikla već bez pomoćnih točkića. Osim toga bila je moda zvonarica pa su se nogavice pantalona često upetljavale u lanac od bicikle pa je još dobijala i grdnju od majke za uljem isprljane pantalone, pa jedanput i pocepane. Posle je odustala.

  Nekoliko meseci pred Sanjin osamnaesti rođendan umro joj je otac. Prvih meseci, dok su čekali rešenje za porodičnu penziju, stiskali su se za svaku paru. Živeli su od malih majčinih primanja koja je čuvala komšijsku decu. A u tom periodu komšinica je kupila starijoj ćerki poni biciklu. I zajedno s njom učila da vozi.  Doduše to je više prikazivala kao da pokazuje ćerki kako treba, a u stvari se i sama učila. Sanjina majka, čija je porodica svojevremeno imala biciklu koja je sinu i ćerki služila da idu u školu i, kao već poodrasli, na pijac u obližnji gradić, jer automobila je bilo tada vrlo malo, a i autobuske linije su bile retke, je podsmešljivo pričala o komšinici. Sanja je odgovorila: „Tako ću i ja kada budem kupila biciklu svom detetu“. Majka je zaćutala i čvrsto stegla usne.

  I došao je Sanjin osamnaesti rođendan. Prvi rođendan bez oca. I prvi rođendan sa biciklom. Majka joj je kao iznenađenje za rođendan kupila biciklu. Biciklu za odrasle, za nekog ko nije baš početnik – ne tako kvalitetnu, već prema svojim materijalnim mogućnostima. Sanja je ćutala i gutala suze razočarenja. Polovina njenih školskih drugova je već imala položen vozački ispit, a drugi se pripremaju da polažu preko leta. Uludo potrošen novac, a približava se maturska ekskurzija i matursko veče.

   Sanja je rekla da nema uslova u gradu da na prometnim ulicama uči da vozi. Osim toga predsoblje stana im je malo, nemaju terasu, pa gde da drže biciklu?  Nije htela ni da ide sama u obližnji park. Bilo ju je sramota da je svi gledaju kako pada sa bicikle. Komšinica je bar imala ćerku za društvo. I onda su biciklu odneli u selo. Ni tamo nije htela da vozi  jer bi je gledalo celo selo. Učila je da vozi po dvorištu. Dvorište je bilo malo i džombasto, nezgodno za vožnju.  Naučila je da održava ravnotežu, ali niko joj nije objasnio kako da koči. Zaustavljala se upadajući u stog sena. Na kraju je odustala. 

   Bicikla je čamila i rđala u velikoj kačari i na kraju su je dali ujaku i ujni koji su živeli u ravničarskom gradiću i svi stanovnici su dosta koristili bicikle. 

   Sanja je imala želju da njeno dete nauči da vozi biciklu. Kupila mu je solidnu biciklu sa pomoćnim točkićima kada je imao osam godina. Na njenu žalost, njen sin sa autizmom nije shvatao kako treba da vozi. Nikako nije shvatao da sam treba da pritisne pedale da bi se bicikla kretala. Uživao je dok bi ga mama gurala, ali nikako nije umeo sam. Pokušavala je četiri godine, u stvari dok nije prerastao biciklu i onda odustala. I ta bicikla je poklonjena drugom detetu.

   Sanja razume da se neko rekreira vožnjom na bicikli, da vozi u prirodi, održava kondiciju, razume da treba i smanjiti zagađenje vazduha. Nikako ne razume putovanje na posao i sa posla na bicikli u gradu koji je sav u uzbrdicama i nizbrdicama – više se pešači nego što se uopšte vozi. Da li je to žalost ili zavist što ona nikada nije naučila da vozi biciklu?