Muzika.

Proleće, dan 265. pokušaj ne zna mu se broj, u epizodi: Kako pokloniti pesmu? Ne prodati, pokloniti.

Entuzijastično optimistična, jednog neobičnog dana, slučajno sam sačuvala spontani tekst i melodiju, koji su onako izleteli iz mene, kao što su umeli i pre ali tad sam prvi put sačuvala to mini delo. I uglavnom, od starta sam bila ubeđena da stvarno imam kao neki mali dar.

I tako ubeđena, krećem najpre u testiranje čula sluha ljudi iz mog okruženja koji su morali da daju svoj sud i mišljenje o tome što radim. Zatim sam to podigla na viši nivo, time što sam talentovanu i muzički obrazovanu drugaricu animirala da se uključi u ovaj kreativni talas. Na taj način sam podstakla nastanak još veće bujice reči i nota u sebi i još više muke i buke za okolinu, a za nju pogotovo. I uglavnom, nastalo je tu puno naših potencijalnih, bez lažne skromnosti, kvalitetnih stvari aliii, uvek postoji ono ali…

Doći do izvođača!!!!

Najpre sam bila puna optimizma, ali nakon 100-tog pokušaja, kuc, kuc… Tišina… Kuc, kuc… Još jedan koji ne otvara poruke. Zatim, kuc, kuc, aaaa, stigao je odgovor… Pišu sami svoje pesme. Nekako, bio je prirodan sled da mi optimizam opadne i da prihvatim da će pesme možda morati da čekaju neke bolje dane, kada budem imala svoju radio emisiju, evo opet taj optimizam niotkuda.

Šalu na stranu, šta god radili, najvažnije je da uživamo u samom procesu stvaranja.

Imati hobi koji volite u ovom ludom vremenu je uspeh sam po sebi.

Ovim klišeom sam utešila sebe, možda i nekoga od vas.

Aj pa optimistično i kad je kuc, kuc….. Muk.

Biće nekad i drugačiji odgovor, to jest biće odgovor, neki, bilo kakav.

I tako.

Možda da počnem da štrikam….