– Nije te bilo nekoliko dana, a poznajući te, sigurno si radio nešto. Ne drži te baš mesto…
– Nisam našao drugi posao, ako na to misliš.
– Ne, ne mislim na to….
– Teško te je prevariti…Poseduješ intuiciju, šteta što je tolike godine bila zatvorena u tom podrumu tvog bića….
– Gde si išao?
– Recimo da mi radoznalost nije dala mira, pa sam malo, lutao, po gradu…
– A bio si radoznao vezano za?
– Vezano za naš cvet, razume se….
– Nisi valjda?
– A zašto da ne? Otkad je to zločin?
– Pa na granici zločina je… Proganjao si onu devojku sa fotografije….
– Proganjao…To je baš teška reč. Recimo da sam želeo da je upoznam. A nekada moraš da se udaljiš kako bi slika u koju gledaš bila jasnija…
– Pratio si je?
– I opet, teška reč. Nešto si čudan danas?
Uglavnom, obilazio sam mesta na kojima provodi veći deo dana. I mogu ti reći da sam zadovoljan onim što sam video.
Ona pripada radničkoj klasi. Odnosno intelektualno – radničkoj klasi.
– Zar tako nešto, danas, postoji?
– Naravno. Obrazovani, ali još važnije, svesni ljudi, svesni sebe i okruženja, rade poslove koji im ne pripadaju, ali su primorani da ih obavljaju, iz egzistencijalnih razloga.
– Lep opis, ali suvišan. Svi ljudi, odnosno, većina njih radi poslove koje ne voli, kako bi preživeli.
– Nisi razumeo. Većina ljudi, radi poslove koje ne voli, jer misle da im je to sudbina dodelila, da to tako mora, ili često iz kompromisa. Prvi su umrtvljeni, ubijeni u pojam, troše život, kao da ne znaju da je kratak. Drugi su svesni da je život ograničen, pa teže kompromisu. Rade poslove koje ne vole, koji ih ubijaju u pojam, ali dobijaju naknadu koju smatraju dobrom. Naknadu, kojom mogu da ispune ono što konzumerizam propoveda. Pričali smo već o njima, da se ne ponavljamo.
– I, u kojoj je, onda, ona grupi?
– U trećoj, najmanjoj. Radi, da bi preživela, jer samo dok je živa sebi može pomoći. I dok radi, ona vidi, oseća, slaže kockice, uči obrasce. U njoj se skuplja gnev prouzrokovan nepravdom koju oseća na svojim leđima. Svesna je pri tom, da je u ovom trenutku slaba, da bi borba bila uzaludna, te čeka svoj trenutak.
Onim cvetom, koji nosi na grudima, ona je taj trenutak prepoznala, samo toga nije još uvek u potpunosti svesna.
– I kakve to veze ima sa tobom, sa nama?
– Ima, jer ćemo joj pomoći da postane, svesna. Da se ispravi, kaže NE, prvo sebi pa onda i svetu…
– Ko tebi daje za pravo, da ljudima daješ neke ideje, i da im pokazuješ kako treba da žive…Pokušali smo, nije prošlo. Ne znam čemu ta upornost?
– Nešto je drugačije ovde, ti si drugačiji. Nešto se desilo u ovih par dana. Gotovo da mogu videti neku senku kako se nadvila nad tobom… Imaš li mi nešto reći?
– U pravu si, izvini.
Proganja me, poput aveti, nedostatak smisla…Konstanta razočarenja, dovode čoveka do preispitavanja. Umoran sam.
– To je i cilj, onih što tlače…
– Razmišljam da odem. Kod dece. Da odem u taj beli svet, i tamo dočekam neki svoj kraj. Pitanje je samo koliko je to moralno. Otići kod onih koje voliš, kako bi im, prećutno, doneo tugu. Jer, moj glavni razlog odlaska bi bio, oproštaj.
– To nije mala odluka. Teška je i nosi odgovornost. Ali, kako smo se dogovorili da je ovo novi početak, to ne znači samo za neke tamo, druge, ljude. Nego i za nas. Okreni novi list….
– Mislim da je ta sveska, ispisana. Da više nemam šta da okrenem.
– Uzmi novu svesku. Mi stvaramo jednu Ideju. Pravimo novog Čoveka, koji će morati znati kad treba da uzme novu svesku. Pratiš li me? Koji će bez ustručavanja, moći da se otrgne tih moralnih stega, i reći: „Krećem iz početka, ne sviđa mi se kako ovo izgleda, sada“.
Koji će sebe menjati iz korena, svaki put. Svoju prirodu, unutrašnjost, a ne ono što je spolja.
Ta Ideja, je stara, nismo mi ništa avangardno stvorili. To samo liči da je nešto novo, zbog učmalosti vremena u kom se nalazimo.
Dakle, završi već jednom sa tim defetizmom….Pa onda idi gde želiš.
– Kad te slušam kako govoriš, pomislim kako je sve to lako, i nadohvat ruke. U suštini i jeste tako, samo ja nemam snage više.
– Da promenimo temu, jer ne mogu da slušam jadikovanje….Imaš pozdrave.
– Od koga?
– Žak i Nada te pozdravljaju i zahvaljuju se na svemu….
– Zaboravio sam na njih! Gde su, šta im se desilo?
– Eto, opet ta senka iz tebe govori. „Šta im se desilo“, to je više slutnja nego pitanje.
Nije im se desilo ništa. Žive Život. Na Jugu su. I neću ti reći gde. Bolje je da ne znaš.
– Oni su i dalje zajedno?!
– Naravno. Nada je, zahvaljujući nama, promenila sebe iz korena. Okrenula novi list. Žive zajedno okruženi Suncem i plavetnilom. Uz pesmu galebova….
– Pa to je sjajno. Ko bi rekao….
– Rekao sam joj, kako nisi isti, kako si se povukao u sebe….
– Nisi joj trebao to reći…
– Smeje se, ne može da veruje. Kaže, da to ne liči na tebe….
I mislim da je u pravu. Dosta više. Daj da završimo započeto, a onda idi svojima. Ja svakako ne planiram da se ovde zadržim.
– Odlaziš?
– Tako je. Al ne daleko. Ako se sećaš one vikendice, plan je da tamo odem. I da se posvetim renoviranju te kolibe, to je više koliba nego vikendica. I onog čamca, koji je, poput mene, u poprilično lošem stanju…
Pitanje je samo, da li pristaješ da ovo završimo ili ne ? Nisi u obavezi…
– Pristajem, naravno….
– Onda se spremi. Sredi se, obuci nešto lepo jer sutra idemo u grad….
– Idemo da se vidimo sa njom? Sa onom devojkom?
– Oduvek sam govorio da imaš sjajnu moć zapažanja….Odnećemo joj jedan poklon.
I da, na ove naše zapise mislim.
Nećemo se upoznati ili nešto slično, samo ćemo joj ostaviti….Veruj mi, ona će znati šta sa tim… Ali moraš se srediti, jer izgledaš očajno….
Ono što je važno, jeste da osim ovih naših razmišljanja, zapisa, priča i ostalog, moramo joj ostaviti i jedan dokument.
Dokument, koji joj u početku neće značiti ništa, ali na kraju će značiti sve.
Taj svojevrsni brevijar će biti ključan za oblikovanje života na ovim prostorima sutra. Uticaće na nju i ljude oko nje. Brevijar koji ukazuje, opominje, ali i bodri ljudski duh da se, konačno, uputi na „plovidbu“.
– Pa da počnemo onda….
Nastaviće se…
Ostavite odgovor