Rođendan

Celo detinjstvo smo proveli tu u Zemunu, kraj Dunava, musavi, blatnjavi i

srećni, često gladni ali ne mari – svi smo bili onako istinski detinje bezbrižni. Svako

od nas je postao ono šta je želeo.

Katica je kroz svoju životnu plovidbu uspela da dobije mesto učiteljice. Od

malih nogu nas je beskrajno davila, ocenjivala i ređala u vrstu, prozivala… Devojčice

se nisu bunile, njima je ta igra bila bliska, ali mi dečaci… Zna se, voleli smo skroz

druge stvari. Fudbal, klikere, ganjanje mačaka i ptica praćkom…

Lale nas je stalno „vozio“ u svom improvizovanom kartonskom autu koji se

raspadao svaki put kada padne kiša. On je danas vozač autobusa.

Stole je imao manje vremena za igru, jer je sa ocem često išao na Dunav u

ribarenje, donosio hranu na sto, pa je tako logičnim sledom i sam postao alas.

Đurđa je malo „zalutala“, pa je od vrckave malene kokete koja nam je svima

pomućivala um svojim trepavicama i koja je sanjala da bude glumica – postala

prodavačica ljubavi, al` ona baš profi. Ta, valjda je i to neki vid glume.

Joška je u svojim dečačkim sanjarijama stalno pucao na imaginarne

neprijatelje, što Indijance, što Švabe. Danas radi u vojsci.

Margita nam je uvek „kuvala“ i spremala kolačiće od blata, i samim tim bila

predodređena da radi kao kuvarica, što se zaista i ostvarilo.

Jedino ja nisam postao ono što sam želeo. A želeo sam mnogo. Hteo sam da

budem pilot, da letim nebeskim prostranstvima, da se družim sa zvezdama i

oblacima, da se gore visoko kupam u prvim zracima sunca koje izlazi… No, ne mari,

nismo svi predodređeni za ostvarenje svojih snova.

Cela ta naša ekipa iz Mornarske ulice se i dan danas, posle skoro celog jednog

života, i dalje okuplja na jedan poseban datum. Na moj rođendan. Kažu, mora da se

obeleži. Ja se već odavno ne bunim. Pokušavao sam, ali ja sam jedan, a njih je šest. Ja

ih stvarno sve volim već toliko godina istom jačinom, odrasli smo zajedno, a biće da i

oni vole mene, inače ne bi insistirali. Ono što mi je bilo čudno je da se samo moj

rođendan slavio i obeležavao, njihovi ne. Često sam ih pitao što baš tako, ispada da

sam ja najbitniji u ekipi, ali nisam dobijao odgovore nikada. Samo saginjanje glava.

Kažu – užurbanost, tempo života, dobro je i da se jednom u godini stignemo okupiti.

Predložio sam da svake godine slavimo nečiji – ne, nisu hteli ni da čuju! O prijatelji

dragi, braćo i sestre, pa ima li ko još na svetu ovavo bogatstvo kao ja vas?!

Nikada mi nisu donosili poklone, samo svećice. Mator konj, nisam poklone ni

očekivao. Al jes` bilo malo čudno – nema muzike, nema poklona, nema sendviča sa

narendanim kačkavaljem koji se samo za to i kupovao, nema torte, samo svećice i

neka ljuta prepečenica (za koju su govorili da je do-obra!), a meni nije imala nikakav

ukus, bukvalno kao da pijem vodu.

No, nisam se ja bunio, bitno da su gosti zadovoljni i da su tu, da me nisu zaboravili. A

i kako bi? Pa mi smo ekipa iz kraja!

Ženski deo društva je bio poprilično emotivan tog jednog dana u godini, dok

su momci (da, i dalje ih tako zovem uprkos pređenoj 60 i nekoj) bili nekako ćutljivi i

neraspoloženi. Hteo sam već odavno da natuknem da mi baš i nije više do slavljenja

rođendana ako će svaki biti ovakav, neveseo i turoban, ali bilo mi glupo, da se ne

uvrede pa da više nikad ne budu hteli da mi dolaze. I tako sam se ja posle nekog

vremena pomirio sa sudbinom da ćemo svake godine da slavimo taj moj rođendan

u nekoj bedastoj i patetičnoj atmosferi, i na istom ovom mestu. Ipak prijatelji su

prijatelji, i u dobru i u zlu! Oni bar dolaze redovno. Neki su došli samo jednom i

nikada više.

I tako, kada se sedeljka privede kraju, jedan po jedan polako ustaju vukući se,

godinama sve sporije i sporije, a ja ih kao zadržavam, pa nemojte, pa kud žurite, pa

kao sedite još, a u dubini duše jedva čekam da odu da se odmorim od ovog umora.

Nikada nisam tražio ovo, oni su to uveli kao pravilo. Bez izuzetka. Svake godine. Svih

šestoro.

A kada i poslednji od njih ode, meni kao da spadne neki kamen sa srca,

odahnem i vinem se ponovo da letim nebeskim prostranstvima, da se družim sa

zvezdama i oblacima, da se gore visoko kupam u prvim zracima sunca koje izlazi..

Na neki čudan način, i meni se želja iz detinjstva ipak ispunila, ipak letim …