Glavna

Vremena su uvek bila teška, neka manje neka više. Upravo iz tog razloga sam često menjala ime, kako su se menjale i prilike. Ali uvek sam bila glavna u kraju!  Izvesno vreme svi su me znali po kralju Petru  I i nimalo mi nije smetalo biti deo kraljevske porodice i svih etikecija koje kruna nosi sa sobom. Razume se, svako moje ime nosilo je svoju posebnu težinu, svoj trenutak u vremenu. Ali ispod svih tih oznaka, prašine i blata, ispod površine, duboko u mojim grudima ispunjenim teškim kamenjem burnih vremena i kostima davno minulih duša, ostajala sam ona ista, ona stara i nepromenjena. 

            Vekovima su su ljudi dolazili i odlazili, šetali, padali, deca se jurila, zaprege se truckale, rimske sandale, opanci, ženske štiklice i teške vojne cokule gazile donoseći priče, spletke, razgovore, šapate krišom, uzvike mlekadžija i raznosača novina. Viđala sam korake keltskih ratnika, robova, radnika, noćnih dama, trgovaca, Mađara, Cincara, Nemaca, Jevreja, slušala zvuke kolskih točkova, zaprega, bicikala, prvih automobila,  pesama i melodija koje su mi bile možda i najdraži deo mojih uspomena. 

            Nikako nisam volela kada padne kiša jer sam se onda iz sve svoje elegancije i lepote pretvarala u vrlo ružnu i prljavu sirotu staricu, toliko aljkavu da su me svi izokola izbegavali kako god su znali i umeli. Tada su me jedino deca volela jer sam im bivala vrlo zabavna i smešna.

            Onda je došao najstrašniji dan u mom bivstvovanju. Još jednom su mi oduzeli identitet koji sam imala i nosila, svaki sa posebnim ponosom, i pravo da vam kažem zamišljala sam nestrpljivo u sebi  koga li ću sada predstavljati. Strepela sam hoću li biti u stanju i dostojna  da još jednom na svojim nejakim vremešnim plećima ponesem nečiju čast i veličinu. Da li ću uspeti u tom vrlo komplikovanom i složenom zadatku koji će mi još jednom biti poveren? Znate, nije to lako, to nije za svakoga. Što je značajnija osoba, to je veća odgovornost. Tu nema mesta za greške – nikako!

            Zapravo, kad se prisetim, sam taj dan je slutio na veliko zlo.  Kiša je lila iz mrtvog neba kao da nikada neće stati, onaj ledeni dunavski vetar je dopirao čak gore na Gardoš do kostiju koje leže na Zemunskom groblju. Trudila sam se da ostanem mirna i koliko-toliko upristojena za sam čin dodele identiteta. Od toliko stvari na koje se može uticati u životu, vremenske prilike nažalost nisu bile jedna od njih.

            A onda su došli oni, neki mračni ljudi oštrih glasova, sa zamrznutim licima bez osmeha  i na moj užas vezali me za najveće zlo koje je ikada zemljom hodalo. Ja i Adolf Hitler?! Ne, to ne može biti! Nikada! Nisam želela ovo ime! Nisam želela zverstvo, muk i očaj koji ga je pratio! Ovo se ne dešava, ovo je ružan san! Da sam mogla, ubila bih se tada na tom mestu i u tom momentu.

            Ja se, nažalost, ništa nisam pitala, kao i uvek i ništa nisam mogla da uradim, a htela sam! Vrištala sam u sebi od očaja i sramote, ali niko me nije mogao čuti. 

            Ljudi su prolazili sivi, pognutih glava, izbegavajući me i izbegavajući pogled na ono što me je vezivalo sa nepomenikom. Bila sam, ni kriva ni dužna, na stubu srama. Olovno nebo me je jedino sažaljevalo osećajući moju sramotu, užas i bespomoćnost, kupajući me svojim suzama. Tuga je pritiskala grad. Koraci su postali teži, a razgovori tiši. Strava i neka neizvesnost se uvukla u nas, u mene. Više nikakve sigurnosti nije bilo, ni u jednom ćošku ovog grada. 

            Ne volim da se sećam tih dana, taj period mi je jako turoban i maglovit, tada sam privremeno umrla u sebi i čekala da dođe princ i čarobnim poljupcem me probudi iz te noćne more. 

            Pa, došao je neko, nije bio ni izbliza princ niti je imao čarobni poljubac, ali imao je najveći čin u vojsci. Maršal. Tito. Toliko sam bila potonula u tamu sa ovim Hitlerom da bih pristala na bilo koga, samo da ga stresem sa sebe! Dala bih celu varikinom da me ostružu samo da nijedan trag od njega na meni ne ostane!

            Novi društveni poredak, novi likovi, nova obećanja. Ljudi su opet počeli da me gledaju, neki krišom ispod oka, neki s nadom, neki sa strahopoštovanjem. Prolazili su udarnici s plakatima, studenti sa grlenim pesmama … Ma samo igrajte, pevajte, grlite se, samo se nemojte ubijati, dosta je više! Kostiju nam je dosta za narednih pedeset života!

            Taj maršal, to jest drug Tito, kako sam čula da su ga neki zvali,  je neko vreme obeležio deo mog  postojanja, neki su ga hvalili, neki kudili, a ja nisam marila. Trebalo mi je mnogo vremena da se oporavim od prethodnog nekrsta i da ponovo naučim da gledam na stvari pozitivno. Kao posle neke loše veze sa psihopatom, lečila sam se dugo, čupala se, radila na sebi i nisam imala vremena da razmišljam o tom Titu. 

            I da ne dužim, sasvim iznenada jednog dana, bez ikakve pompe, bez najave  i bez ulizivačkih govora – puf! Vratili su mi moj stari, pravi identitet. Jao radosti, jao sreće! Pa plakala bih od miline da sam mogla! Ipak su odlučili da mi to najbolje stoji, da sam to oduvek bila ja. Nekako su mi time odali priznanje na koje sam čekala toliko dugo! Opet sam bila glavna u kraju!  Glavna ulica. Mesto sastanaka i rastanaka, mesto priča i šaputanja, mesto gde se sudaraju duhovi prošlosti i senke budućnosti… Ostala sam ista bez obzira na sva imena kojima su me krštavali. Jer ja sam žila kucavica ovog našeg elegantnog i veličanstvenog Zemuna, samo ja! I bolje bi vam bilo da to upamtite jednom za sva vremena!