Kada je početkom revolucije 1848. godine carska vojska napustila Srem, zavladala je u ovim krajevima prava anarhija. Opštine su odbijale da plaćaju porez, vojnici su masovno napuštali logore narodne vojske, a drumovima zavladaše hajduci i razbojnici. Kao što to oduvek biva u teškim i smutnim vremenima, kada zakone zamene neka nova i naopaka pravila, po mnogim selima pojaviše se harambaše i kabadahije koje načiniše sebe lokalnim gospodarima. Pod izgovorom odbrane narodnih interesa od mađarske revolucionarne vojske, svaki od njih delovao je na svoju ruku i za svoj račun, podižući naoružane čete i samovoljno prikupljajući porez. Nove vlasti, uspostavljene posle Majske skupštine u Karlovcima, nisu uspevale da održe red i zakon. Kako bi se bezvlašću stalo na put, patrijarh Josif Rajačić, u čijim je rukama tada bila sva vlast, odredi Dimitrija Orelja, stražmeštera graničarske kompanije iz Banovaca, da zavede red i dade mu široka ovlašćenja.
Orelj je pripadao onoj vrsti ljudi koje život dugo drži u zapećku, kao da ispituje koliko čovek može podneti nepravde, a da ne izgubi veru u red i dužnost. Delio je zlosrećnu sudbinu mnogih sposobnih vojnika koji nisu imali ni plemenito poreklo ni bogate porodice, te kao takvi nisu bili po volji austrijskoj vojnoj komandi. Iako sa položenim oficirskim ispitom, služio je tek kao viši podoficir – stražmešter u raznim mestima duž Vojne granice.
Na prvi pogled, činilo se da ova nepravda na njega nije ostavljala velikog traga jer su ga svi znali kao mirnog i blagog čoveka. Svoje zadatke ispunjavao je uredno i sa fanatičnom predanošću. Bio je pošten i nepotkupljiv, što beše dosta retko za vojnog činovnika zaduženog za magacine u Vojnoj granici u ono doba. Upravo zbog svog poštenja i pravdoljubivosti, imao je problema tokom službe jer je pisao komandi tužbe protiv bezakonja viših oficira, lopovluka i korupcije. Često je bio u nemilosti kod svojih pretpostavljenih, i premeštan je iz jedne kompanije u drugu. Trpeći razne teškoće danju, noć je postala njegov saveznik. Noću je, pri plamenu sveća, kada bi sva buka sveta oko njega zamrla, a ljudska zloba barem na kratko utihnula, mogao na miru da čita pisane izveštaje i popisuje zalihe u vojnim magacinima za koje je bio zadužen.
Ipak, među graničarima i običnim svetom uživao je veliki ugled i nikoga nije začudilo što je na zboru u Mitrovici izabran u delegaciju koja je trebala otići u Zagreb na pregovore sa banom Jelačićem. Nakon povratka u Srem, dobija oficirski čin i titulu narodnog komesara za javni poredak sa neograničenom vlašću. Nikakvu drugu pomoć na novom zadatku nije mogao očekivati. Orelj je pod komandom imao tek četrdeset graničara iz banovačke kompanije. Sa tako malim brojem ljudi nikako se nije mogao pod kontrolom držati čitav Srem, te mu odmah beše jasno da mora delati brzo i surovo. Možda i surovije nego što se u prvi mah činilo. U takvim vremenima vlast nije počivala na broju ljudi, nego na uverenju naroda da ona postoji.
Pohitao je odmah na najosetljivija mesta, a lokalne harambaše pobeđivao je njihovim oružjem – lukavstvom i okrutnošću. U Bešenovu je ugušio pobunu za jedan dan. U selu
Šuljam uhvatio je tri zlikovca, izveo ih na drum između Iriga i Grgurevaca, i streljao. U Pavlovcima je uhvatio petoricu kabadahija, i istog dana ih streljao na drumu između Mitrovice i Iriga. Svi pogubljeni odmetnici sahranjeni su u neobeleženim humkama pokraj puta. Orelj je to činio kako bi svim mimoprolazećima pokazao kakva ih kazna za odmetništvo čeka. Glas o tim streljanjima putovao je brže od njegovih graničara.
Ubrzo se komesar pročuo po celom Sremu. Novi posao izvršavao je kao i svaki raniji, temeljno i sa odlučnom upornošću, ali su osnovna sredstva njegovog rada bile brutalnost i bezobzirna sila. Znao je dobro da se u takvim vremenima red ne može čuvati istim sredstvima kojima se čuva u mirna doba. Oni koji su ga poznavali iz ranijih dana govorili su da se u njegovom licu pojavilo nešto novo. Nije to bila surovost, jer surov čovek postaje od mladosti. Bila je to neka tvrdoća koja dolazi tek onda kad čovek suviše dugo gleda zlo, i prestane da veruje da se ono može pobediti dobrotom. Ljudi su govorili da je prek i nemilosrdan, i kada nekoga jednom izvede pred sud tome spasa nema. Na veliki broj pogubljenih, dva puta više je bilo onih koji su utamničeni ili kažnjeni batinanjem. Zavladao je strah, ali su komesarove metode davale rezultata. Odmetnuta sela su se počela primirivati, a odmetnici koji izbegoše pravdu počeše se sami vraćati svojim kućama. Čak su i nemirnu decu majke plašile strašnim komesarom i na sam pomen imena Dimitrija Orelja ona bi se odmah umirila. No, najteži i najvažniji zadatak Orelj je izvršio u selu Jazak.
Za nekadašnjeg trgovca iz Jaska, Uroša Gojkovića, oni koji su ga pamtili iz ranijih dana govorili su da nije bio rđav čovek, ali da su ga smutna vremena zatekla sa previše pohlepe, a premalo strpljenja. Početkom revolucije, okupio je četu hajduka, seoske sirotinje i bivših robijaša koje je oslobodio iz tamnice u Irigu. Ubrzo je postao najmoćniji odmetnik u celom Sremu, čas delajući kao vojni zapovednik, čas kao vođa prave razbojničke bande. Obijao je crkvene i manastirske magacine i podrume, pljačkao bogate seljake i praznio opštinske kase. Sa svojim hajducima prelazio je u Bačku i tamo harao svakoga, bez obzira na veru i narodnost. Kada bi se sa pohoda vraćao u rodni Jazak, poslao bi ispred sebe jednog momka da javi narodu i celo selo ga je moralo svečano dočekivati, prangije su morale pucati, zvona zvoniti, a sveštenik sa krstom u ruci ga je morao blagosiljati.
Kako je u nekim selima morao ostavljati straže, Orelju je na broju ostalo još dvadesetak graničara sa kojima nije mogao udariti na Gojkovića jer je Jazak pretvoren u hajdučku tvrđavu. Na drumovima i prilazima selu behu postavljeni hajduci i u tren oka harambaša je mogao okupiti stotinu naoružanih ljudi. Na sve to, Gojković je bio veoma lukav i nije želeo da bilo zašto napušta svoje skrovište. Dimitrije Orelj je znao da mora brzo delati, jer svakim danom koji je odmetnik provodio na slobodi i činio nepočinstva, sve je više autoritet vlasti kod naroda slabio. Na kraju krajeva, i njegov lični ugled je trpeo jer je zadatak ostao neobavljen. I ponovo mu je noć bila glavni saveznik. Dok su njegovi iscrpljeni graničari noću pokušavali da uhvate malo odmora i sna, Orelj je provodio sate nagnut nad pisanim izveštajima, i pri svetlosti sveće koja je sporo dogorevala, i koja ga je svakim treptajem plamena opominjala da vreme izmiče, smišljao plan kako da se obračuna sa moćnim odmetnikom. I tako, jedne noći pade mu na um lukav plan kako da ga prevari i ubije.
Odmah sutradan, poslao je jednog pouzdanog čoveka Urošu u Jazak sa molbom za pomoć. Komesar ga je u pisanoj poruci molio da iskoristi svoj uticaj i ode u Velike Radince gde se skrivala jedna grupa vojnih dezertera, da ih sve ponapija i pričom odobrovolji kako bi graničari mogli da upadnu u selo i tako pijane ih sve pohvataju. Zauzvrat, Orelj je obećao da će oprostiti Gojkoviću pljačku i haranje i da protiv njega neće ništa preduzimati.
Harambaša se na to silno obradovao. Dočekao je da taj strašni komesar, od koga je ceo Srem drhtao, ponizno moli njega za pomoć. Likujući uz vino i pesmu, kao da je komesara već pobedio, smislio je plan da zaista ode u Radince među dezertere i da ih pridobije na svoju stranu, pa da svi zajedno Orelju postave zasedu i ubiju ga.
Ne sluteći ništa, krenu Gojković kolima iz svoje tvrđave bez oružja i sa samo jednim momkom kako ne bi kod dezertera izazvao nepoverenje. Kada su zaprežna kola stigla do raskršća velikog druma, kočijaš okrenu levo ka Irigu umesto desno u Velike Radince. Uroš se trže i povika:
– ’Ej, kud ćeš tamo?!
Tada, iz jendeka sa obe strane druma iskočiše banovački graničari sa otkočenim musketama. Uhvatili su Gojkovića i njegovog momka, i još isto veče odveli ih u Irig. Da li zbog prezira prema odmetniku koji mu je toliko muka zadao i toliko dugo mu izmicao, ili u strahu da bi hajduci mogli nagrnuti iz Jaska i svog harambašu osloboditi, Orelj naredi da se Gojković i momak iz njegove pratnje odmah streljaju, ne sačekavši dolazak sudije i sekretara pravosuđa. Sahranjeni su kraj puta na samom ulazu u Irig. Tako je skončao ozloglašeni odmetnički vođa, i tako je uspostavljen red i zakon.
Revolucija se završila, a Dimitrije Orelj je nakon nekoliko godina napustio vojnu službu i postao činovnik u Zemunu. Ponovo je postao onaj mirni i blagi čovek, predan poslu koji je provodio noći nadvijen nad hartijama osvetljenim plamenom sveća. Ipak, u narodu je ostalo sećanje na okrutnog narodnog komesara koji je sejao strah i trepet, i na kraju zaveo red u Sremu. Ljudi su se sećali njegove borbe sa harambašama i lokalnim gospodarima. Sećali su se teških i smutnih vremena, kada se nijedan zakon nije poštovao, a ljudski život nije mnogo vredeo. Posle mnogo godina ostalo je da se pamti kako je u Sremu jedno zlo bilo ugušeno drugim. Šta je u tom obračunu bilo pravedno, a šta nužno, to više niko nije umeo pouzdano da kaže.
Ostavite odgovor