Kad dan utihne

Kad dan utihne

Svaki dan ima svoj početak. Rađa se u prvim zracima sunca, raste kroz sate, umara se predveče i na kraju tiho nestane u noći. Ali ni noć nije kraj. Ona je samo obećanje da će se svetlost ponovo vratiti.

Tako je i sa čovekom.

Rađamo se sa prvim udahom, a odlazimo sa poslednjim. To je jedina istina koju svi znamo, a o kojoj najmanje razmišljamo. Ne zato što je ne prihvatamo, već zato što ne znamo kada će naš poslednji dan doći. Da znamo datum svog odlaska, možda bismo drugačije gledali na svaki izlazak sunca, na svaki zagrljaj, na svaku izgovorenu reč.

Kažu da je svakom čoveku dodeljena određena količina životne energije. Neko je troši pažljivo, poput čoveka koji nosi poslednju sveću kroz vetar, a neko je rasipa kao da će zauvek imati novu. Jurimo, dokazujemo se, gomilamo stvari, trošimo snagu na ono što će već sutra izgubiti vrednost. Zaboravljamo da nijedna riznica nije bogatija od dana koji smo proživeli mirne savesti.

Srce neumorno kuca. Dah dolazi i odlazi, ne pitajući nas da li smo spremni za novi trenutak. To je znak da smo živi. Ali biti živ nije isto što i živeti.

Najveća tajna nije kada ćemo umreti. Najveća tajna je zašto smo rođeni.

Mnogi čitav život provedu tražeći odgovor. Neko ga pronađe u radu, neko u ljubavi, neko u deci, neko u stvaranju, a neko nikada ne zastane dovoljno dugo da bi ga čuo. Jer život retko viče. On svoje odgovore šapuće.

Danas imamo više nego ikada. Kuće su veće, putevi brži, informacije dostupnije. Ipak, čovek nikada nije bio gladniji mira. Kao da smo zamenili sreću trkom, zahvalnost poređenjem, a bliskost ekranima. Uvek nam nešto nedostaje. Još jedan uspeh, još jedna stvar, još malo vremena… A vreme je jedino što se ne može vratiti.

Zastani na trenutak i postavi sebi jedno pitanje.

Šta bi radio da znaš da ti je ostala još samo jedna godina života?

Da li bi više grlio svoje roditelje? Da li bi češće govorio: „Volim te“? Da li bi oprostio onome ko te je povredio? Da li bi tražio oproštaj od onih koje si ti povredio? Da li bi više gledao zalaske sunca nego ekran telefona?

Ako su odgovori drugačiji od života koji danas živiš, zašto čekaš?

Zašto čekamo da nas bolest podseti koliko je zdravlje dragoceno? Zašto čekamo rastanke da bismo shvatili vrednost prisustva? Zašto čekamo poslednje dane da bismo počeli istinski da živimo?

Možda naš životni zadatak nije da promenimo svet velikim delima. Možda nikada nije ni bio.

Možda je dovoljno da nekome vratimo osmeh kada ga je izgubio. Da pružimo ruku umornom. Da saslušamo usamljenog. Da budemo pošteni kada nas niko ne gleda. Da ostavimo iza sebe više dobrote nego bola.

Jer svet se ne menja velikim čudima. Svet se menja malim dobrim delima koja se ponavljaju svakoga dana.

Na kraju, kada se ugasi poslednje svetlo našeg dana, niko nas neće pitati koliko smo novca zaradili, koliko smo imali ili koliko su nam se drugi divili.

Ostaće samo jedno pitanje:

Koliko je zbog tvog postojanja nečiji život bio lepši?

Jer čovek nije velik po onome što je stekao, već po onome što je ostavio u srcima drugih.

A možda je upravo to smisao života – da, dok prolazimo ovim svetom, budemo svetlost nekome pre nego što se ugasi naš dan.

Dalibor