Za one koji dolaze
Svaki čovek u sebi nosi dve knjige.
Jednu koju svet vidi.
I drugu koju nikada nikome ne pokaže.
U ovoj prvoj nalaze se uspesi kojima se ljudi dive, osmesi koje poklanjamo iz navike, reči koje biramo da ne bismo povredili druge i tišine kojima skrivamo sopstvene oluje.
Ali ona druga…
Ona je ispisana greškama.
Nesanicama.
Odustajanjima.
Pogrešnim izborima.
Rečima koje nikada nisu izgovorene i suzama koje su ostale sakrivene od tuđih pogleda.
Tek kada čovek smogne snage da pročita tu drugu knjigu, počinje da razume onu prvu.
Dugo mi je trebalo da to shvatim.
Godinama sam mislio da je život trka u kojoj pobeđuje onaj ko ima više znanja, više novca ili više priznanja. Jurio sam ciljeve koji su se, čim bih ih dostigao, pretvarali u nove daljine. Penjao sam se uz stepenice za koje sam verovao da vode ka vrhu, a tek kada bih zastao, shvatio bih da sam se često udaljavao od sebe.
Život, međutim, ima čudan običaj.
Pusti čoveka da trči sve dok se ne umori.
A onda ga natera da sedne.
Ne da bi ga kaznio.
Nego da bi ga naučio.
Najvažnije lekcije nikada nisam naučio kada mi je bilo lako.
Naučile su me izgubljene prilike.
Ljudi koje nisam dovoljno slušao.
Ponos zbog kojeg sam kasno izgovarao: „Pogrešio sam.“
I dani u kojima sam bio uveren da znam dovoljno.
Tek tada sam razumeo da čovek ne sazreva onda kada pronađe odgovor.
Sazreva onda kada pronađe pitanje koje ga više ne pušta na miru.
Od tada drugačije gledam ljude.
Kad sretnem starca, ne pitam se koliko godina ima.
Pitam se koliko je puta imao snage da promeni mišljenje.
Kad sretnem mladog čoveka, ne pitam se koliko zna.
Pitam se koliko je spreman da sluša.
Jer godine mogu doneti iskustvo.
Ali samo poniznost od iskustva pravi mudrost.
Često gledamo kako se generacije udaljavaju jedne od drugih.
Stariji se drže prošlosti kao poslednje sigurne obale.
Mladi jure budućnost kao da iza njih ništa nije ostalo.
A između njih stoji nešto mnogo opasnije od razlike u godinama.
Ponos.
On ne viče.
Ne preti.
Ne ruši vrata.
Samo polako zatvara prozore kroz koje ulazi razumevanje.
Zbog njega otac prestane da sluša sina.
Sin poveruje da ocu više nema šta da kaže.
Učitelj zaboravi da i dalje može biti učenik.
Učenik pomisli da mu učitelj više nije potreban.
I tako svi izgube ono što su mogli jedni drugima da poklone.
Zato ove reči nisu napisane da bi nekoga učile.
Niko nema pravo da drugom deli mudrost kao gotovu istinu.
One su napisane da podsete.
Da svaki čovek, bez obzira na godine, nosi u sebi još nepročitana poglavlja.
Da je najveća zabluda poverovati da smo završili sa učenjem.
I da je najopasniji trenutak u životu onaj u kome izgovorimo:
“Sada znam dovoljno.”
Jer od tog trenutka više ne rastemo.
Samo starimo.
Ako u ovom pisanju pronađeš neku misao koja će te naterati da zastaneš pre nego što doneseš važnu odluku…
Ako te podseti da saslušaš čoveka sa kojim se ne slažeš…
Ako ti vrati hrabrost da priznaš grešku ili da naučiš nešto novo od nekoga od koga to nikada nisi očekivao…
Onda ovaj tekst nije pronašao tebe.
Ti si pronašao sebe.
Jer tekstovi ne menjaju čoveka.
Oni samo skinu prašinu sa istine koja je u njemu oduvek čekala da bude otkrivena.
A kada jednom zatvoriš i poslednju stranicu, nemoj pamtiti moje reči.
Ako vrede, postaće tvoje.
Jer čovek ne ostavlja najveći trag onoga dana kada ga ljudi zapamte.
Već onoga dana kada nekome pomogne da bolje razume sebe.
To je jedino nasleđe koje vreme ne može da izbriše.
Sve drugo, pre ili kasnije, postane prah.
Dalibor
Ostavite odgovor