Postoji velika zabluda koja se iz nepoznatih razloga prenosi s generacije na generaciju, a glasi: „Idemo na more sa decom da se odmorimo.“ Da se razumemo, odmor i letovanje sa decom predškolskog uzrasta su dva potpuno različita pojma.
To leto, naša mala letnja ekspedicija brojala je tri bračna para. Bane i ja, kumovi Đole i njegova supruga, i još jedan Banetov drugar iz srednje škole, Dule i njegova supruga. Svi smo, kao po tajnom dogovoru, imali po dvoje male dece, sličnog uzrasta. Matematika je bila neumoljiva, šest malih, hiperaktivnih monstruma starosti između tri i pet godina na jednom mjestu.
Luka i Jovana su, zajedno sa ostatkom te mini horde, funkcionisali kao roj pčela na energetskom napitku. Bili su to hrabri, neustrašivi i potpuno nerazumni neplivači. Voda im je dosezala jedva do kolena, ali su oni u plićak uletali sa samopouzdanjem olimpijskih vaterpolista. Prskali su se, gnjurili tamo gde vode jedva da ima za malo dublji lavor, i skakali za loptom kao da im od toga zavisi goli život. Gledajući ih kako neumorno troše kalorije i naše živce, Bane je u jednom trenutku, brišući znoj sa čela, primetio da bi nam svima bilo neuporedivo lakše da smo umesto dece na more poveli dva kućna ljubimca. Pod uslovom, naravno, da su u pitanju specifične vrste lenjivaca koji spavaju dvadeset sati dnevno.
S obzirom na to da je nivo opreza morao biti konstantno podignut na najviši nivo, uveli smo strogi, vojnički sistem straže. Čuvali smo ih na smenu. Pravilo je bilo kristalno jasno, jedno odmorno, punoletno čeljade mora stajati u plićaku, dok ostalih petoro odraslih pokušava da reanimira vlastiti nervni sistem u hladovini.
I tako, jednog prelepog, sunčanog dana, nas petoro „slobodnih“ smo se izležavali pod suncobranima. Hladno pivo je klizilo niz grlo, povetarac je blago pirkao, a mi smo na trenutak zatvorili oči i skoro zaboravili da smo roditelji. Na straži je tog jutra bio kum Đole. Đole je oduvek bio čovek od akcije, vizionar koji je duboko prezirao konvencionalne metode čuvanja dece. Umesto da trči za šestoro usplahirenih klinaca po celoj plaži, on je odlučio da primeni taktiku masovnog zarobljavanja.
Postrojio je šest malih razbojnika, i sve ih, mokre, slane i klizave, ubacio u ogromni, drečavi gumeni čamac. Genijalan potez, pomislili smo posmatrajući ga iz hlada. Deca su na okupu, čamac sigurno pluta u vodi do članaka, a Đole drži kanap. Situacija je bila pod apsolutnom kontrolom. Mir, tišina i idila.
Đole je, vukući čamac za sobom, ponosno koračao plićakom. Deca su vriskala od sreće, osećajući se kao pravi pomorci. A onda je skriveni vizionar u Đoletu odlučio da podigne lestvicu i obogati im iskustvo. Okrenuo se prema svojoj maloj posadi, namestio izraz lica iskusnog morskog vuka, i glasno, da ga cela plaža čuje, viknuo:
„Deco, a sad se spremite na malo bržu plovidbu!“
Zauzeo je pozu, duboko udahnuo i naglo, iz sve snage, trznuo i zategao kanap.
Ono što Đole u tom trenutku grandioznosti nije uzeo u obzir jeste tragično slaba izdržljivost jeftine gume. Kanap mu je, naravno, ostao u ruci. Ali ne samo kanap. Na kraju tog kanapa visio je i debeli gumeni krug kroz koji se kanap provlači, zajedno sa nekih deset centimetara prečnika samog čamca. Počupao ga je hirurškom preciznošću.
Zvuk koji je usledio podsećao je na izdisaj nasukanog kita. Rupa veličine muške pesnice istog trenutka je pretvorila ponosni mornarski brod u probušenu kesu. Čamac se počeo spektakularno brzo izduvavati. Posada, do malopre oduševljena brzinom, sada je doživljavala sudbinu Titanika, samo u dvadeset centimetara vode.
Sve se odvijalo kao na usporenom snimku. Uz glasno vrištanje i mlataranje ručicama, deca su gubila ravnotežu. Guma se pod njima uvijala i nestajala, a mali moreplovci su, jedan po jedan, kao zrele kruške, padali preko ivice u more. Šestoro dece se odjednom koprcalo u plićaku, dok je iznad njih stajao potpuno šokirani kapetan Đole, držeći u ruci parče gume i kanap, kao pobednički trofej.
Mi, posmatrači iz hlada, smo skočili na noge. Ne da bismo ih spašavali, vode je, ponavljam, bilo jedva do članaka, nego zato što nismo mogli doći do daha od smeha. Dotrčavali smo do mesta brodoloma posrćući preko tuđih peškira, savijeni napola. Bane se doslovno gušio držeći se za kolena, ja sam brisala suze koje su mi u potocima tekle niz lice, a Đoletova žena je sedela u plićaku i udarala rukom po vodi od smeha.
Deca su, da ne brinete, bila potpuno u redu. Bili su samo malo mokriji nego inače i prilično zbunjeni naglim krajem svoje pomorske karijere. Niko, apsolutno niko nije bio povređen. Barem ne fizički, ako ne računamo nas odrasle. Naredna tri dana nismo mogli normalno da se nakašljemo, a kamoli da se nasmejemo, jer smo svi redom zaradili upale trbušnih mišića od tog lekovitog, grčevitog smeha.
A kuma Đoleta smo, do kraja tog letovanja, častili pivom za uspešan performans.
Ostavite odgovor