Nakon skoro mesec dana od završetka fudbalskog prvenstva, moram da napišem poslednji osvrt iz ugla ženske logike.
Ja, naime, nemam nikakvih iluzija o fudbalu. Ne glumim da me ta stvar zanima, baš kao što ne glumim ni da me fascinira unutrašnje sagorevanje kod traktora. Fudbal je za mene oduvek bio misteriozni ritual u kom dvadeset i dva odrasla čoveka, u poprilično uskim dresovima, jure za jednom loptom, predugo.
Međutim, sudbina je imala drugi plan. Vratili smo se iz šetnje u 23.00h, i pre nego što sam uspela da se dočepam pidžame, zatekla sam se ispred ekrana pored Najboljeg od svih muževa na svetu.
Rezultat: 3:0 za Englesku.
Moj muž je sedeo na ivici fotelje u pozi skakača s motke koji čeka znak za poletanje, sa izrazom lica kakav imaju naučnici pred rešavanje misterije univerzuma.
Ovo je istorijski debakl, povikao je, ne trepćući. Pogledala sam u ekran. Meni su Francuzi u tim trenucima izgledali kao grupa nežnih, neshvaćenih umetnika koje je neko greškom izbacio iz pariskog bistroa direktno na travnjak da ih izgaze neki bledoliki momci sa Ostrva. U meni se probudio majčinski instinkt i duboki prkos. Odlučila sam da ostajem. Navijaću za te mučenike, samo zato što toliko gube.
Ono što je usledilo bilo je čisto savršenstvo. Utakmica se završila rezultatom 6:4 za Engleze.
Zašto je ova utakmica bila idealna? Zato što je, iz ugla prosečne žene, konačno neko izbacio sve one dosadne stvari iz fudbala. Nije bilo beskrajnog, filozofskog dodavanja loptom u krug, gde se golman i odbrana dovikuju pola sata kao na pijaci. Nije bilo taktičkog mudrovanja, pravilo o ofsajdu, koje, ni sam tvorac nije do kraja razumeo, i ostalih muških izmišljotina. Bilo je to čisto, ogoljeno i predivno, trči i šutaj! Lopta napred, udri po njoj, pa ko koga pobedi.
Znam, naravno, da je ova moja analiza na nivou fudbalskog jeretika i da muški rod prema ovakvom gledanju na igru oseća samo duboki, iskonski prezir. Moj muž me je tokom svih deset golova gledao s kombinacijom užasa i neverice, naročito kada bih na svaki gol vrisnula, „Evo ga opet, vidiš kako je jednostavno kad samo šutnu!“
A onda je došlo finale. I, naravno, potpuno pokvarilo utisak.
Finale je bilo čist smor. Bilo je dosadno, grubo i naporno. Umesto vrhunskog sporta, dobili smo dvadesetak preplaćenih milionera koji su se međusobno gurali, unosili u lice i svađali s sudijom tačno onako kako se klimakterične žene svađaju oko poslednje veze blitve na pijaci nedeljom ujutru. Jedina stvar koja nas žene zapravo drži uz fudbal, a to su penali, taj vrhunski psihološki triler gde se odmah vidi ko je kakav, stigla je tek kad sam već uveliko razmišljala o smislu života i ceni pranja tepiha.
I dok se ta skupa, bučna parada konačno završavala, ostao je samo jedan utisak. Bilo mi je strašno žao nesrećnog Mbapea. Čovek je dao sve od sebe, pretrčao kilometre, a ostali su stajali i gledali ga kao da je došao da im očisti oluke.
Eto. To je moj skromni, nerazumni i potpuno laički pregled finalnog vikenda. Prošlo je, hvala Bogu. Sad konačno možemo da se vratimo pametnijim stvarima. Na primer, spavanju.
Ostavite odgovor