Dinosaurus mi je šapnuo na uvo

Čim sam ga upoznala, ulio mi je nervozu. Ništa na njemu nije bilo neobično, ali sama njegova pojava je budila uznemirenost u meni. Sad da me neko pita da ga opišem, ne bih znala; izgledao je kao svaki drugi sredovečni muškarac. Zapuštena brada i brkovi, izrasla kosa koja mu je u neujednačenim pramenovima padala preko lica, kao da ju je sam otfikario u kupatilu. Stomak mu se borio sa majicom koja je bila za jedno dva broja manja od one kakva bi mu verovatno odgovarala; bila bi mu prevelika u ramenima, ali bi mu pokrivala stomak. Palio je cigaretu za cigaretom i dok mi je pokazivao stan, gasio je pikavce u prljavoj čaši punoj žućkaste vode koja je stajala na šanku.

„Nije deluks, ali sigurno to nisi ni očekivala za ove pare”, rekao mi je odmah sa vrata.

Istina, kirija je bila u razumnim granicama s obzirom na to da je stan bio u neposrednoj blizini centra grada. Što se tiče dekora, mogla sam da se pomirim i sa goblenima, ikonama i uramljenim Titovim portretima; tražila sam samo da bude toplo i ušuškano.

„Uzimam”, bilo je sve što sam prevalila preko usana.

Rukovali smo se, tutnuo mi je ključ u ruke, a zatim se okrenuo i otišao.

***

Mislila sam da ću ga ponovo videti tek prvog u sledećem mesecu. Videla sam ga samo pet dana kasnije na pijaci.

Kupovala sam tikvice. Shvatila sam tog jutra da su mi se užasno jele punjene tikvice i iako nisam bila ni upola toliko vešta u spremanju istih kao moja mama, odlučila sam da moram da ih napravim pa kako god ispale. Dok sam se natezala sa prodavcem na tezgi jer mi je izabrao sve neke gnjecave komade, spazila sam pogurenu osobu kako se teturala ka meni. Prvo mi se učinilo da je to neka starija žena, a onda sam mu ugledala lice.

Bio je pijan, a to sam jasno shvatila čim mi je prišao. 

„Ma, je l’ to moja stanarka? Đuro, ovo mi je stanarka, uselila se pre neki dan”, obratio se prvo meni, pa prodavcu, a ustajali alkoholičarski zadah mi je napao čulo mirisa.

Đura nije bio nešto pogođen tom novom informacijom; samo se kiselo nasmešio i pružio mi nazad moj ceger sa boljim izborom tikvica. Zahvalila sam mu se i gledala kako da se što pre pristojno uklonim iz cele situacije.

„Kako ste, čika Bole?”, upitala sam više reda radi nego što me je stvarno interesovalo.

„Bilo je i boljih dana, ćero… Bilo je i boljih dana. Nego, jesi li se ti lepo smestila? Je l’ ti fali nešto? Zovi ti mene odmah ako se nešto pokvari…”

Potpuno me je zbunila ova njegova ljubaznost. Ovo je bilo sveukupno više razmenjenih rečenica nego kad sam prvi put zvala za stan i kad sam došla u obilazak. Ništa me živo nije pitao, čak ni kako se prezivam niti odakle sam.

„Sve je kako treba, hvala Vam!”, brže-bolje sam odgovorila, nadajući se da smo ispunili kvotu učtivosti na relaciji stanodavac-podstanar. 

Uvideo je da sam žurila ili je i on smatrao da smo dovoljno ćaskali, te mi je samo mahnuo i uputio se u suprotnom smeru. Kad mi je okrenuo leđa, videla sam da mu je iz džepa šljampavih pantalona virila tamna staklena flaša.

***

Tu nije bio kraj našim čudnim susretima.

Jelena je zapela da idemo u prirodnjački muzej, a kako tog vikenda nisam imala pametnijeg posla, pristala sam. 

Bio je to nekakav noćni program koji je startovao u 9 uveče. Stvar je bila u tome što je ceo muzej bio zamračen. Davali su nam baterijske lampe na ulazu, a glavna atrakcija je bila pozajmljena postavka nekoliko rekonstrukcija skeleta dinosaurusa koji su, paz’te sad ovo – svetleli u mraku. 

Instalacija je bila zabavna i pored gomile vrišteće dece i neuračunljivih roditelja. Bilo je toliko ljudi da je na momente postajalo i zagušljivo u salama. U jednom trenutku sam zastala ispred vitrine sa nekakvim praistorijskim ribljim fosilima, a u drugom trenutku sam shvatila da sam izgubila Jelenu. Pretpostavila sam da je, nestrpljiva kakva je oduvek bila, jednostavno otišla u sledeću salu. Nisam žurila, ne volim da prelećem ni izložbe, niti muzejske postavke. Kad sam već došla i platila kartu, ima da gledam koliko mi drago.

Zašla sam u jedan malo mračniji hodnik i setila se da imam lampu. Pokušavala sam da napipam prekidač, kad se ispred mene materijalizovala nekakva utvara. Presekla sam se u sekundi, a onda shvatila da je to bio samo noćni čuvar. Nešto je promrmljao u prolazu, a zatim sam osetila poznati zadah. Konačno sam pritisnula pravo dugme, usmerila lampu ka njegovim leđima i obratila mu se: „Čika Bole, je l’ ste to Vi?”

Okrenuo se kao da mu je neko odapeo strelu u leđa.

„Čija si ti? Kako me znaš?”, upitao je uznemireno, a njegove mutnjikave žućkaste oči su poprimile skoro aligatorski izgled.

„To sam samo ja, Marina, Vaša podstanarka. Htela sam samo da Vam se javim…”, objasnila sam mu na brzinu, žaleći što sam mu se uopšte i javila.

Trebalo mu je nekoliko trenutaka dok nije uklavirio ko sam i šta sam.

„A ti si, dete, stvarno si ti… Izvini, nisam te prepoznao, umor me stiže. Nisu više ove treće smene dobre po zdravlje…”

Nešto je još promrmljao sebi u bradu što nisam čula.

„Vi radite ovde?”, bilo je jedino pametno što sam se setila da pitam.

„Da, da, kao noćni čuvar… Danas su nas upregli još i ranije zbog ove postavke, obično mi smena počinje oko 11 uveče… A sad još ranije pada mrak, ne vidim ti tako sunca ponekad ceo mesec, nije lako”, objasnio mi je.

„Pa, mora da Vam je jako dosadno, tako sami u muzeju?”

„Dosadno? Ne, nikako. Ima baš svašta da se vidi ovde. Najviše volim da odem u deo sa numizmatikom. Znaš, mnogo volim novčiće. Sve što se sjaji, hoho! Skupljao sam nekada davno novčiće sa raznih putovanja. Svakakve sam neobične imao. A sad svi mahom koriste evro, e to je dosadno… A ovi dinosaurusi što svetle u mraku. Ih, kako je to tek zabavno! Pre neku noć, dinosaurus mi je šapnuo na uvo, znaš, kaže ‘Daj mi malo te brlje, Bole, nemoj da si stipsa’, i ja šta ću, popnem se na merdevine koje stoje tu za one najviše vitrine i sipam mu malo brlje u čeljust… Kaže on meni posle, ‘Doooobra! Ova ti je još bolja od one preksinoć’… I tako ti se mi raspričasmo do rane zore…”

Malo je reći da je bio pijan ko letva. Da je bio samo cvrcnut i luckast, bilo bi i smešno, ali meni je to sve zazvučalo kao poodmakli delirijum tremens. Čovek je pričao sa dinosaurusom! Nisam se više osećala bezbedno i ona ista nervoza mi se uvukla u kosti. Morala sam da odem.

„Hahah, baš ludo, čika Bole! Baš luda priča! E, znate, moram da krenem, tu sam sa drugaricom, pa smo baš pošle da vidimo te dinosauruse…”

„Ajte, ajte, nemojte to da propustite… Atrakcija večeri, stvarno…”, nastavio je da mumla, mahnuo mi i pošao kroz onaj mračni hodnik.

Malo sam se stresla i brzim korakom se uputila ka narednoj sali.

Skucala sam se u Jelenu, koja je baš u tom trenutku pošla da me traži.

„Pa, dobro bre, gde si ti, ženska glavo? Tražim te ovde, već sam htela da alarmiram devojku na šalteru da uključi razglas, kao dete da sam izgubila…”

„Ma, evo me, tu sam… Naletela sam na svog stanodavca.”

„Onaj ludi čiča? Nije te valjda nešto smarao?”

„Ne, ne, samo mi je bio jako čudan, mislim da je pijan…”

Nisam bila sigurna šta da radim. Nije to bila moja stvar, ali baš me je uplašio, a i zabrinula sam se za njega. Da li ga prijaviti nekome u muzeju? Da li bi to bilo ispravno i fer? Da li treba samo gledati svoja posla i ne gurati nos u tuđa? Nisam bila načisto šta da radim. 

Dok sam tako razbijala glavu, stigle smo i do tih famoznih dinosaurusa. Postavka je bila fora, moram priznati. Prišla sam bliže jednom skeletu koji mi je najviše zaličio na T-Reksa, ali šta ja znam, nisam stručnjak za dinosauruse. Sagla sam se da pročitam tačnu vrstu na tabli, kad sam je i ugledala.

Tamna lepljiva fleka se presijavala na parketu, a na tabli na kojoj je pisalo da je u pitanju Gorgosaurus, stajala je i zalepljena poruka da se posetioci mole da ne unose hranu i piće.

***

Bio je kasni Novembar. 

Jedne noći nisam nikako mogla da zaspim. Vrtela sam se u krevetu kao prase na ražnju, glava mi je pucala od glavobolje, a jedan od prozora u trpezariji nije dobro dihtovao. Naravno, nakon onog našeg poslednjeg susreta u muzeju, nije mi ni padalo na pamet da ga zovem da pogleda taj prozor. Toliko sam se tresla na samu pomisao da treba da dođe po kiriju da sam mu za oktobar pisala da mi pošalje broj računa i da mu tako uplatim ceo iznos. Zato sam se pokrila sa dva frotira i jednim ćebetom i odlučila da pregrmim tu noć kako znam i umem.

Taman kad sam bila na ivici da utonem u san, tačnije u onu grozničavu ničiju zemlju između jave i sna, začula sam neko grebuckanje ispred ulaznih vrata. 

U tom trenutku sam poželela da to bude miš ili pacov, ma i čitava porodica miševa ili pacova, kad se čulo i tiho kašljucanje. Noge su mi se odsekle. Drhtavim rukama, što od hladnoće, što od straha, zgrabila sam mobilni telefon sa noćnog stočića. Pozvala sam Jelenu.

„Halo? Marina? Jesi dobro? Šta se dešava?”, usplahireno se javila posle trećeg zvona.

„Jeco, ja mislim da je on ispred.”

„Ko, bre? Ko je ispred? Ispred čega? Izvini, ništa te ne razumem, iz mrtvih si me digla. Jesi li dobro?”

„Dobro sam, ali mislim da je Bole ispred. Ispred mojih vrata. Čujem neke zvuke, nešto grebe ispred i čujem kašalj…”, shvatila sam u pola rečenice da sam i ja nepovezano buncala. Samo je još nedostajalo da počnu da mi se priviđaju dinosaurusi.

„Hajde molim te polako, prvo se smiri. Da li si otišla do vrata i provirila kroz špijunku? Možda su samo neke komšije, stigli iz noćnog provoda. Zašto bi on bio ispred tvojih vrata u… koliko je to sati? U 4 ujutru, draga moja? Zašto bi došao tako kasno?”

„Ne znam, ti mi to reci. Nisam provirila, jesi li luda? Šta ako je tu ispred i hoće da provali unutra?”, nastavila sam da se vrtim u mestu. Da, gotovo je, sledeći su dinosaurusi, garantovano.

„Hoćeš li da dođem do tebe? Hoćeš li da zovem policiju?”

„Ne, ne, nema potrebe. Idem da vidim šta se dešava, ali ostani na vezi, molim te.”

„Naravno, tu sam, ne idem nigde.”

Polako sam se išunjala iz spavaće sobe, i dalje ogrnuta sa svim prekrivačima. Otpuzala sam preko parketa do dnevne sobe, a zatim i preko kuhinjskih pločica, do šanka i ulaznih vrata. Špijunka je bila mala, ali korisna. Gvirnula sam i… nisam videla ništa. Bio je mrak u hodniku, a slabašna svetlost bandere se jedva probijala kroz umrljano staklo prozora koji je gledao na ulicu.

„I? Ima li koga?”, upitala je Jelena.

Isprepadala me je jer sam na sekund zaboravila da je i dalje na vezi iako sam toliko pritisnula mobilni na ušnu školjku da je počela da me boli.

„Ne vidim ništa. Mislim da nema nikoga.”

Iste sekunde kako sam to izgovorila, opet sam začula grebuckanje.

A zatim i tihi mjauk.

I dalje drhtavim rukama, ali ovaj put samo od hladnoće, otključala sam i širom otvorila vrata. Na pragu mi je sedela crna mačka.

***

Nekoliko meseci kasnije konačno je stiglo proleće.

Senka se već odavno odomaćila u mom stanu. Rešila sam pitanje kućnog ljubimca sa Boletom preko poruke tako što sam mu poslala fotografiju mačke i objasnila šta se desilo te noći. Odgovorio mi je samo sa palcem na gore.

Vraćala sam se tog dana sa posla i, nakon što sam svratila u prodavnicu i u obližnji pet šop, zaputila sam se ka stanu. Zastala sam kod lifta kad sam ga ugledala ispred vrata. Zvonio je i čekao. Nisam bila sigurna zašto je došao; kiriju sam isplaćivala svakog prvog, a tad je bila recimo druga nedelja juna. Pomislila sam da možda putuje negde, pa je došao ranije, ali valjda bi me pre toga zvao da mi javi da dolazi.

Polako sam mu prišla s leđa i, široko se osmehnuvši, rekla: „Nisam znala da ću imati goste danas, nisam ni kafu kupila!”

Okrenuo se kao oparen i zbunjeno se nasmejao.

„Ne, ne, nisam hteo da smetam i neću da se zadržavam. Hteo sam samo da ti donesem nešto… Joj, čekaj, daj te kese ovamo…”

Bez ustezanja mi je zgrabio nekoliko kesa iz ruku i sačekao da pronađem ključ i otključam. Kad smo ušli, spustio je kese na šank i smeteno stajao u kuhinji. Dok sam se i ja oslobodila kesa i torbe, Senka je ušetala i počela da mu se mota oko nogu.

„A ovo mora da je nova mezimica! Pa, baš si lepa maco…”, rekao je i sagnuo se da je počeška kod ušiju. 

„Hoćete nešto da popijete? Nemam bogzna šta, samo fantu i neku kiselu…”

„Ne, ne, neću ništa, hvala ti. Došao sam samo da ti donesem dve tegle meda, znaš, počeo sam da držim pčele…”

Dok je to govorio, primetila sam da je sve vreme nosio ceger na ramenu iz kog je zatim izvukao dve staklene tegle sa medom koji se žutio na suncu.

„Jao, pa hvala, stvarno niste trebali! Baš Vam hvala, nisam odavno jela med…”

„Znaš, ovaj je sto posto prirodan med, ovo po supermarketima što prodaju to ti ništa ne valja… Otkad sam napustio posao, ovo mi je dobro došlo kao zanimacija, a i da jedem i sam malo zdravije neg’ pre…”, počeo je da objašnjava.

Tad sam primetila da je izgledao bolje. Odeća mu je bila ispeglana, brada i brkovi potkresani, a kosa mu je bila uredno podšišana. Mislim da je to bilo prvi put od našeg upoznavanja da je izgledao odmorno i prisebno.

„O, pa nisam znala da više ne radite u muzeju?”, upitala sam.

„Da, da, ima već koji mesec. Neg’ da te ne davim više, idem ja sad polako, neću da smetam ni tebi ni maci, daj da pomazim to malo čudo još jedared…”

Pošli smo zajedno do vrata jer sam htela da ga propisno ispratim.

„Hvala Vam još jednom za med, baš ste me obradovali!”

Već je krenuo niz hodnik, kad se okrenuo i pogledao me po prvi put pravo u oči.

„Ne, ne, hvala tebi, dete…”, rekao je, klimnuo glavom i otišao.