TRI

Subotica je oduvek ličila na sporu, otmenu damu sa starim kaputom i uštirkanim čipkastim zavesama. Teško se budi, još teže pokreće, a na svaki nagli pokret samo blago odmahne rukom i nastavi da drema u svojoj vekovnoj, ravničarskoj tišini. Ali ovi dani doneli su nešto pred čime su se i najstariji  kestenovi poklonili u neverici.

Park Prozivka je bio tesan za ovoliko srce. Nisu tu stajali samo oni od kojih se bunt po navici očekuje, park su zajedno sa mladošću, preplavile bore, osedele glave i lica generacija koje su predugo gutale knedle i ćutke čekale da prođe zlo. A onda su stigli oni, naša deca. Studenti. Biciklisti. Pocrneli od sunca, prašnjavi i znojavi, sa očima u kojima gori čista, nepokolebljiva svetlost koju nijedan mafijaški budžet, nijedna ucena i nijedan batinaški džip nikada nisu mogli da kupe i uplaše.

Kada su njihovi točkovi dotakli plato, zaboravljena je sva severnjačka uzdržanost. Ruke su poletele u vazduh, razlila se pesma, planule su baklje, a suze ponosa same su kvasile obraze dok se plelo kolo slobode. Bila je to čista ljubav roditelja i naroda koji u tim mladim, pametnim glavama vide jedinu pravu Srbiju, zemlju koja misli, koja se ne klanja i koja drumovima okreće pedale nade, noseći broj tri kao jedini preostali krug slobode.

A samo kilometar ipo dalje, u samom srcu grada, stajao je najmučniji prizor današnjice, mrak koji nam se dogodio. Tačno trideset i pet momaka u crnom, sa kapuljačama i pogledima bez života, držalo je svoj sablasni, pogrebni performans. To nisu građani, to je goli eho straha, kriminala i batine. Taj sablasni skup prijavili su i održali samo sa jednim bednim zadatkom, da zauzmu trg i spreče da se reka mladosti, lepote i nas koji ih bezrezervno volimo i podržavamo slije ispred velelepne Gradske kuće, kako najlepša razglednica probuđenog severa ne bi otišla u etar. Mislili su, u svojoj primitivnoj računici, da se mrakom može zakloniti sunce. Ali uzalud im je bio sav taj crni kordon bede. Slika iz parka Prozivke, slika osmeha, pameti, mladosti i nezaustavljive sreće, eksplodirala je u svim vestima. Jer možete ugasiti uličnu rasvetu, možete poslati ucenjene falange, ali ljubav i istinu niko nikada nije uspeo da sakrije.

Ipak, usred te provale čistih emocija na Prozivci, pogled mi je zapeo za domaći politički folklor u svom punom, tragikomičnom sjaju.

Gospođa sa čak četiri nova, sveže zakačena bedža, već se laktovima na gotovs probijala tik uz govornika, nudeći  svoj dobro uvežbani, pretopli majčinski osmeh. Do pre samo dve ili tri godine, ta ista agilna dama predano je slagala i nudila Šešeljeve tomove na štandovima, ubeđujući prolaznike u mračne teorije sa istim  žarom kojim danas pobožno klima glavom novim herojima. Preletački talenat kod nas u Srbiji odavno je prevazišao sve zakone fizike, ali uvek iznova zapanjuje brzina kojom se radikalska knjižica zamenjuje ordenom preporoda. Nije nju dotakla katarza, nije ona preko noći progledala, politički kameleoni prosto nepogrešivim instinktom osete kada brod uzurpatora tone, pa prvi staju u red za spasilački čamac nove vlasti. Već traže poziciju, već se nude da „pomognu omladini“, vrebajući upliv u pobedu koju nisu gradili.

Ali ovoga puta računica im je pogrešna.

Ukoliko u njima zaista nema istinskog pokajanja i korenite, iskrene promene, moraju znati jedno, da u novom, pročišćenom poretku za njih jednostavno više nema mesta. Ne pedalira ova mladost drumovima da bi se samo zamenila lica na funkcijama, dok naravi ostaju iste. Borba koju vodimo jeste borba protiv same matrice večitih preletača, protiv lažnih osmeha i presvučenih maski. Vreme je za čistu, iskrenu i beskompromisno pravednu budućnost u kojoj će obraz konačno vredeti više od svake partijske knjižice.

Zato je ova borba mnogo veća od obične smene vlasti. Ovi prelepi, obrazovani mladi ljudi na biciklima ne pedaliraju samo da bi oterali kriminalce i prekinuli bahatost mafije, oni gaze drumove da bi provetrili samu dušu ove zemlje.

Prava, konačna pobeda neće biti samo dan kada momci u crnom skinu kapuljače i pobegnu sa trgova, već i trenutak kada gospođama sa prigodnim bedževima i presvučenim kaputima jednom zauvek kažemo da je predstava je gotova, da odstupe, I da je ovo  svet koji grade naša deca.

Ljubav je već pobedila, samo joj 25. oktobra treba dati pečat. Olovkom, srcem i čistim obrazom treba samo da zaokružimo broj tri, protiv mafije i korupcije, za mir, za stabilnost i za ove predivne mlade ljude koji su nam vratili veru da ova zemlja ima budućnost.