Растанак

Чувала сам те дуго, дуго у сјећању,

живот је текао брзо крадући  нам младост,

моје снове, а чини ми се и твоје.

Кроз нас су цвилила изневјерена надања,

а мене су горке слутње пратиле као сјенке,

бесконачна чекања и жалосно жуто лишће.

Слала сам ти телепатске поздраве,

ниси одговарао, имао си свој свијет,

заборавио си на мирисна кишна љета.

Оставио си их другима без нас да блиједе

и стару зграду испред које су остали трагови

једне тинејџереске љубавне приче.

Плаче ми се…

Кроз свој самотни свијет дуго сам трагала,

кроз вртлог времена твој глас поново чула,

и твоје ријечи као драгуље  вјечног сјаја.

Било је лијепо иако се нисмо држали за руке,

јер нико те није знао да воли као ја

да се радује  што постојиш, што ниси сан.

Вољени мој човјече, надала сам се сусрету,

а нисам знала да немаш више снаге,

да ти живот измиче и оставља само траг,

док ниси згаснуо и претворио се у прах.

Туга ме обузима, а сузе се котрљају саме,

никада твоје насмијешене очи да ме гледају.

Јој како боли ово изненадно сазнање

и спознаја да сам те изгубила заувијек.

Сад црни вјетрови зборе коначан опроштај

и модре јесење кише квасе моје образе.

Ех, још се може тихо подносити,

коме и како да докажем

да ће најтеже бити кад сузе пресахну

и престану низ образе падати,

сузе крупне као бисери у низу.

Да ли ћу бол издржати, а да не запомажем?

 Мира којић Ђорђевић