Зла коб је судба које се не бојим,
путеви су моји прекривени сјетом,
дуго већ уморне кораке бројим
док лутам овим хладним свијетом.
Умјесто спокоја носе ме немири,
мрцваре тијело жељно топлине
и спокојство да ми душу смири,
тонем у безнађе дубоке горчине.
Спас ми не долази, само помрчина,
умјесто мјесеца фењера свјетлости
скрива ми видике и баца тишину
док мени треба искрене њежности,
што се драгоцјена одавно сакрила
и оставила вјечне ране и празнине,
с братовим одласком није више била
његових руку додир из близине.
Зато увијек тражим траг у Васељени
краљице своје најблискије звијезде,
док Сиријус лагано плови у сјени
скривене мисли рајском стазом језде
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor