Пукотине на асфалту сливају се налик поточићима после кише. Ма колико се човек трудио природа неумитно све враћа под своје, и овај пут који је од касних песесетих спајао два села, Рибаре и Росицу, сведок је тога. Па ипак кораци су ми лагани док се у сунчано априлско јутро пењем уз Китице брдо које одваја њиве и атаре. Као деца, мој брат и ја, смо са мајком често ишли овим путем ка њеном родном месту Љуптену. Сећам се да нам је тада једина преокупација била дужина пута и болне ноге, а да нам је тек повремено лепота околне природе почивала у погледу. Сада је другачије. Ваљда је човеку потрбно да се одвоји, да пређе одређену километражу да би схватио да се без обзира на све врти у круг. И да је понекад оно место од кога јури оно коме се враћа – завичај. На моју срећу сама моја бит уткана је у овај предео подно Јастрепца. Ма колико волела море, планине ме дозивају и чини ми се да није нигде лакше освежити душу него на некој ливади док се лагани поветарац шуња међу дивљим цвећем, а прве звезде са вечерњег неба љубе сумрак негде изнад Змајевца.
Постоји неколико пешачких стаза које из „краљевске“ Рибарске Бање* воде ка падинама Великог Јастрепца. Пар захтевнијих као она ка врху Поглед, али већином више као путеви здравља него тежак планинарски успон јер пролазе кроз букову шуму и благим нагибом воде до села Срндаља и Воденице где путник намерник може да се одмори и ужива у укусу пастрмке из Рибарске реке.
Моја је овога пута другачија, дивља, необележена без ичега да ме води осим сећања из детињства. Још увек сам на друму који се спушта ка чесми на раскрсници путева. Током година име ове чесме се загубило, но чини ми се да је одувек била ту као бунар, врело или тек извор, животодарна вода увек спремна да дочека или отпоздрави путника намерника. Леви крак росичког пута води ка Јаковљу и даље ка Алексинцу, док се десни лагано спушта ка Росачкој реци. Тим путем крећем пратећи плес сунца кроз тек олистале гране старог дрвореда и после стотињак корака крошње се повлаче пред храмом многопоштоване светитељке. Црква Свете Петке, дивна мала грађевина која ту постоји још од оснивања села и која је главно место окупљања за време Вулетових дана* поносно стоји насред чистине. Трава је уредно покошена, а стаза одржавана што ми казује да ма колико се број становника села смањио ипак има људи који се још увек брину о свом наслеђу (и баштини). Док пролазим поред прсти ми лете преко храпавих зидова грађевине, прохладних од свежине јутра али пуних енергије и размишљам како је додир понекад једина молитва која нам је потеребна.
Подно цркве тече река тек нешто већа од потока, блистава и чиста. Прелазим преко дашчаног моста обраслог маховином и злазим у бајку. Ово је одувек био мој Округ, а сенке Хобита и Вилењака скривене увек ту негде иза неке окуке.
Стазе су урасле, све мање је људи који би пут до суседног села кратили падинама, а и она шачица која је остала на дедовини више верује точковима него сопственим ногама, но мало високе траве ми не смета. Бирам путељке, међе између њива, кривудаве линије откоса, пажљиво газим јер, иако су ови пољски путеви давни трагови где је на стотине људи пролазило, повремено воде и кроз поља засађене пшенице или кукуруза. „Греота је то“ , говорила је моја баба, „Греота је газити тек никлу шеницу.“ зато се трудим да трагови које остављам буду само они мекани, утиснути у срце и сећања. Коњска Падина је предамном, стрма, али савладива и сваким кораком, док ненавикнути мишићи почињу да се буне, душа ми је лакша. Мисли лутају трудећи се да у неку фиоку сећања спакују све ове слике, једини пртљаг који вреди понети када се крене на неки пут другачији од овог.
Са врха Коњске Падине поглед лети, таласа преко поља, ливада, високих топола, ниских жбунова зове и дивљих купина. Са сваким удахом чини ти се да си ближи небу, у даљини ка истоку назире се Ртањ обавијен магијом, на западу Жељин као извор жеља док ме срце вуче Јастрепцу. Тек на оваквим местима човек може да се осети целим, не делом целине или ближи Богу, већ целим када су и тело и дух и ум и природа заједно у савршеној мелодији живота.
Што кажу низ брдо се све котрља и спуст низ падину је много бржи. Једним делом због тога што се врло брзо наилази на колски пут, помало урастао, скривен делимично багрењаром, но проходан. Попут детета прескачем преко дубоко усађених бразда од тракторских точкова као преко паклених амбиса и смејем се. Смејем се од срца, безбрижно, лековито јер није потребно много да те врати у детињство само игра. И не примећујем када се багремов шумарак отвори пред првим сеоским кућама. Туга ми се преломи мислима док гледам напуштена огњишта, тек покоји оџак који се дими и шачицу људи заборављених од свих.
Настављам даље путем изнад села до цркве Преображења Господњег, одакле кратка стаза води до куће моје деведесетогодишње баке. Како прилазим дворишту мирис тек испечене погаче из црепуље жели ми добродошлицу. Нека нада ипак постоји. Са осмехом отварам капију и улазим у башту пуну цвећа.
* Рибарска Бања се налази на обронцима Великог Јастрепца, удаљена je: од Крушевца 35 km, од Ниша 72 km и од Београда 220 km. Позната је од давнина по чистом ваздуху и лековитим термалним изворима. У бањи се налази савремена „Специјална болница“ за лечење и рехабилитацију болесника. Објекти у бањи су грађени на иницијативу Карађорђевића, кнеза Александра и краља Петра Првог, коме је она била омиљена и по коме је и добила надимак „краљевска бања “…
* Вукашин Вуле Јевтић (Росица, 7. јануар 1913 — Рибарска Бања, 10. август 1981) био је српски певач и композитор народне музике. Њему у част се у Рибарској Бањи одржавају „Вулетови дани”
Ostavite odgovor