Црква на Мегдану

Понизна гледам те преузвишену,

док лагано одлази мјесец млад,

кроз молитву тиху и услишену

грије ме мермерне бјелине склад,

и твојих злаћаних купола сјај.

Док вјетар разноси звуке звона

и мирис с кандила сребрених

гледам те грешна и недостојна,

кроз сиве магле израњаш ко рај.

Док болне руке дрхтаве плове

да те у страху дотакну невину,

кротко чекам твоје благослове

и шапат Богородице мио и благ,

који се низ твоје стубове слива.

Дјевин oреол испод небеског лука

у хиљаду боја као буктиња жива

на твоме олтару је оставио траг

у славу њеног имена да блиста,

да вјечну свјетлост баца на праг

и све твоје иконе озари пречиста,

Дјева којој бих све могла да дам.

једина којој се покорно  молим,           

дража од свих светих  које знам,

тјешитеља које неизмјерно волим.