Опомена

                         ( На војничком гробљу на Мегдану)

Лежимо овдје сами светачки у хладу,

брат је уз брата и стража и смјена,

за нас заустављене казаљке на сату

за вас рођени наши вјечита опомена.

И ми смо с вама пјевали побједничку

деведесет и друге скупа смо корачали,

раме уз раме, истим стројевим кораком,

исто су нам радосно прољеће украли.

Хтјели смо заједно љето прељетити

године прве страшног крвавог рата,

неког је челични куршум сасјеко’у лету,

а неког проклета душманска граната.

Са зебњом су нас испраћале мајке,

понеко дјевојче заплакало крадом,

док смо одлазили кроз суморну јесен

војнички смјело испуњени надом

да ћемо Божић прослављати скупа

прве ратне зиме сломити чесницу,

али смо застали на смрзнутом путу

пребрзо угасли за грб и тробојницу.

а вама нека сјећање кроз вене жубори

када потече миље и ратне године мину,

ми смо постројени док тишинa збори

заувијек у сумраку за мир и отаџбину.

Мира Којић Ђорђевић