С годинама заволиш јутро,
ал` у мом случају ниђе везе са животом.
Стварно није уфураност у назови вечну младост.
Јутро има проблем, не ја.
Свитању свака част.
Дивно је, ал` траје трен,
да би потом раздањено почело да меље.
Сунце је дунуло у трубу
и сви су под командом поскочили,
па пожурили да Carpe diem,
као да би Dies цркао без њих.
Неко је некад људе погрешно научио
да колективно сецкање преподнева заслужује орден.
Ноћ уме да потраје,
па стигне да уравнотежи биће у природној функцији.
Јутро је измислило функцију над неким:
Боље би ти било да не закасниш!
Замисли да неко горе хвата белешке
о аутентичности твог постојања.
(Пошто те створио, има право и да мери
узалудност производње)
Јасније ће те видети, па лупити плусић
или крстић, како год да читаш,
ако сви у цркву, а ти у кафану.
И најзад,
у славу контре и храброг трчања
у смутна времена, тик пред последњи звиждук,
проломи се стих речитог центархалфа
и левог крила, госн` песника Црног:
Раширим руке, али не у зоре, него у море и ноћ.[1]
[1] Завршни стих је цитат Милоша Црњанског, песма Путник
Ostavite odgovor