У овим данима поста имам потребу да смањим видљивост и отворим простор за невидљиво. Своју породицу, пријатеље, колеге чујем још као део пригушене буке споља. Ко све полаже право на мене и шта се дешава кад се то право судари са властитим правом човека на себе?
Док сам јуче прегледала пошту, углавном рачуне и службене дописе, уочила сам колико је институционална комуникација прецизна и лишена емоција. Такође ме је заинтригирао адресат свих тих писама – госпођа Ђорђевић – која се у њима појављује као пасивни гутач ватре. Она нема глас нити лик, само презиме и друштвену одредницу госпођа. Ма колико достојанствено звучало на папиру, та госпођа се провлачи кроз бирократске процесе без сопствене воље и учешћа, а у животу, у врло мало прилика она је и господствена.
Док одговори на потребе својих укућана, захтеве живота, полупане и упрљане судове, од госпође Ђорђевић остане Александра. У неким луцидним моментима, она је кадра да се трансформише у Алекс (све са х), свој алтер его, или да се пак склупча у Сању, милу и послушну девојчицу.
У заједницама аустралијских Абориџина име има готово магијску моћ. Један човек има до петнаест имена и сва се сматрају равноправним. За наше западно поимање света, само оно име које се појављује у документима, било би и валидно. Сва друга подвела би се под надимке и тепања. Тужно је, помислим, који аспекат личности ми подвлачимо.
Како год, Александра је заступник и Алекс и Сање; и кад се њихове потребе занемарују и игноришу, дужна је да реагује. Права детета она сматра светим, дакле изнад својих, али сви други односи морали би се заснивати на узајамности. Међутим, шта се дешава, када наиђе на слепу тачку код драгих људи?
Ономе ко се саплео о линију, могла би се учинити не сасвим својом. Па то не личи на тебе – одзвања за њеним оштрим кораком. Који те је ђаво обузео – ромиња кроз главе затечених и збуњених.
Представе о људима делимично почивају на истини и ономе што смо кроз однос о тој особи научили, а делимично на претпоставкама и нашој интерпретацији. Нажалост, оно што знамо или мислимо да знамо вреднујемо више и посматрамо као пресудан критеријум. Међутим, то је само део на који је пало сунце из нашег угла посматрања. Људи су комплекснији и контрадикторнији него што мислимо.
Сетих се једног романтичног зближавања из младости које се никад није продубило; представа је победила личност и надмудрила посматрача. У уметности, то је све, у животу премало. Након неколико сусрета у студентском дому, Сања је показала разумевање, топлину и скромност. Али у остатку света, на сцени и ауто-путевима водила је Алекс. Ти се не шминкаш – гласила је примедба мушкарца који је пожелео Сању за своју колекцију стикера. Да сам желела да останем у том простору, у том односу, све што је требало јесте да се уклопим у његов каталог критеријума и оправдам своје холограмско присуство. У односу који почива на очекивању и пројекцији не могу да будем јер јесам човек уникатне лепоте, која подразумева комбинацију вредности и несавршености, врлина и мана, светлости и таме. Надам се, са превагом првог елемента.
Дакле, Сања је била персонификација лепоте једног човека, али не и комплетна личност, а Александра није желела под кишобран под који стаје само један њен део. На киши, она је цела.
Кад нам се деси да изгубимо неку од својих представа, можемо или да се помиримо са новонасталом ситуацијом и наставимо са особом коју имамо пред собом или да задрто вртимо онај кишобран над главом, псујемо и ретумачимо прошлост.
Моји видљиви делови само су рефлексије посматрача; имена су изрази моје слојевитости. Видљиво је путоказ, невидљиво пут.
Ostavite odgovor