OGLEDALO

Jedino što je mogla da čuje bilo je sopstveno disanje, isprekidano, teško, kao da je svaki udah i nada da neće biti poslednji. Izvan odela, hermetički zatvorenog, znala je da vetar urla noseći čestice peska snagom meteora. Bila je blizu, kroz zatamljeni vizir gotovo je mogla da vidi daleku ivicu Grada. Ali pre svega moraće da se odmori. Nano mašine u njenom odelu prerađivale su telesne izlučevine u hranu i vodu, filtrirale vazduh da bi mogla da diše, no ona jednostavno nije više imala snage da korača u ovom svetu koji je umirao. Na nekih dvesta koraka južno uzdizao se gorostasni stub Štitnika, tu će provesti noć. Čudno, još uvek je mislila noć iako je već vekovima nebo bilo sivo. U kolibama kraj Slanog jezera, gde je živela sa majkom, omiljena dečija priča bila je o plavoj planeti i žutoj kugli koja joj je dala život. Ali kako objasniti plavetnilo nekome ko poznaje samo sivilo neba, sivilo metala i crvene nijanse pustinje koja je lagano gutala sve? Pa ipak te priče su bile dovoljne da zarobe njenu dušu vodeći je skoro do kraja horizonta i kapija mrtvog Grada.

Zašla je u zavetrinu stuba prebacujući režim rada odela na minimum i skinula torbu sa leđa. U njoj je bio komad metalnog platna od koga je napravila mali šator, a zatim se uvukla unutra ne skidajući vizir. Duboko pod zemljom mašine na izdisaju brujale su u tonovima tužne uspavanke i ona zaspa.

„Nekada davno,“ slušala je majčin glas „naša planeta bila je radosna, puna boja. Zelenila drveća i trave, plavetnila neba i reka, cnila noći i zlatnog sjaja zvezda.“ Pričala je staru dečiju priču okružena šačicom ljudi, poslednjih iz Kolonije Jezera. „U to doba ljudi su bili srećni, ali to nisu ni znali. Žudeli su da otkriju sve tajne sveta, a ta želja ih je postepeno vodila od opsesije do ludila. Podstakniuti svojim veštinama stvorili su Zlo Seme koje je oteravši čovečanstvo u ludilo, iznedrilo Veliki Rat.“ Starci i poslednje dete su je slušali otvorenih usta, zadivljeni rečima koje nisu poznavali, ali u čiju su magiju verovali. „Rat je trajao decenijama postepeno uništavajući sve boje dok od radosti ne posta jad. Ono malo učenjaka, koje ne beše zahvatilo bezumlje, stvoriše Štitnike i Bunare omogućujući tek hiljadama da prežive…Od toga dana prošlo je devet vekova i čarolija koja je održavala mašine u životu se raspada, a nama preostaje samo da čekamo Crvenu Smrt…“

Probudila se. Sivilo neba postalo je za nijansu svetlije – svanuo je dan. Spakovala je platno u torbu, podesila dnevni režim rada odela osećajući kako je preko kože snabdeva hranom, i krenula. Posle tri dana bila je na obodu Grada. Oko nje metalne ruševine kao okrnjeni zubi tonule su u prašinu. I ona poče da se moli svim Silama koje siu ikada postojale da je Ogledalo još uvek tamo.

„Kćeri.“ Majka je ležala u kolibi brojeći svoje poslednje dane, „idi, nemoj čekati moju smrt. Srećna sam jer moja ćerka ima više hrabrosti od mene. Neka te Sile vode na putu i neka ti dozvole da, pre nego što kucne tvoj čas, vidiš naš svet kakav je bio nekada.“

Kupola Ogledala bila je pravo pred njom, kao usamljeni grob i istinita legenda i ona zakorači unutra. Jedan od zidova beše ispisan zaboravljenim pismom  i ona mu priđe dodirujući znakove koje je naučila od majke. Nekim čudom mašine Ogledala oživeše i po poslednji put stara inteligencija otvori hologramske slike plave planete. Zanesena, ona skinu vizir da bi bolje videla boje i oblike davno nestale. Kužni vazduh joj u trenutku ispuni pluća, ali tih nekoliko minuta pred smrt bili su najsrećniji u njenom životu jer je videla čudesa Starog Sveta. Ostala je da leži, poslednja od ljudi, dok su se oko nje rojile slike drveća i reka, neba i planina, životinja i zvezda.

                                                                      *

Majka je jednom rukom čvrsto držala svog mladunca, dok je drugom stezala tešku granu kao oružije. Ostatak čopora bio je već u prašumi koja se pružala naspram široke čistine, ali ona nije više mogla da trči toliko brzo i zato je zaostala. Izađe ispod zaklona od suvih grana i zakorači u gustu travu. Beli Kamen je zašao i sada su samo njegova mala, svetlucava braća držala nebo kopneći lagano. Znala je da mora da požuri, velike mačke vole da love u svitanje, ali je zastala da pogleda ka crvenoj, samotnoj tački koja se gubila pod prvim zracima Vatrene Kugle. Neka tuga joj ispuni srce i ona kriknu iz dubine duše, a onda privi svoje poslednje mladunče jače na grudi i jurnu preko čistine ka čoporu. Na istoku zora je rudela nad Zemljom.