Uspomene

Nauka još uvek nije pronašla adekvatan termin za psihološki fenomen koji pogađa ljude rođene u Vojvodini neposredno posle Drugog svetskog rata. Ti ljudi su preživeli takvo siromaštvo  da im je današnji koncept skandinavskog minimalizma apsolutno neshvatljiv, pa čak i duboko uvredljiv.

Moj tata je ponosni i istaknuti predstavnik te generacije. Rodio se u jednom ravničarskom selu gde su cipele bile sezonska privilegija, rezervisana isključivo za duboki sneg, led i teške minuse. Preko leta, obuća je bila čista apstrakcija. Što se tiče garderobe, tata je u mladosti posedovao impresivnu kolekciju ničega. Šorc je, na primer, oblačio isključivo na kvarno, pozajmljujući ga od starijeg brata dok ovaj ne gleda, uz stalni rizik da bude uhvaćen i fizički sankcionisan.

Ipak, tata se iškolovao. Njegova radna etika bila je besprekorna, dobio je lep posao, izgradio karijeru i obezbedio nam život u kom nismo morali da krademo šorceve jedni od drugih. Međutim, u njegovom genetskom kodu ostala je trajno urezana jedna neizbrisiva, gvozdena zapovest: Ništa se nikada ne baca.

U našoj porodici, bacanje stvari u kontejner tretiralo se kao čin veleizdaje. Nepotrebne stvari imale su svoj strogo utvrđen, decenijski migracioni put.

Kada bi neki predmet postao potpuno beskoristan, prvo bi odležao jedno desetak godina na nekoj polici ili u dnu ormara, čisto da se aklimatizuje na svoju novu ulogu skupljača prašine. Kada bi stan  posle nekog vremena počeo da puca po šavovima, stvari su se svečano, pod okriljem noći, spuštale u podrum. Tatin podrum je gutao sve – od starih usisivača, preko pokvarenih tostera, do skija koje su sneg poslednji put videle, negde u periodu ZOI u Sarajevu. Ovo je bio kritičan trenutak. Stvari bi prelazile u garažu onog dana kada u podrum više nije moglo da se uđe ni uz pomoć mačete. Garaža je trpela taj teret sve dok porodični auto ne bi počeo da provodi noći na ulici, prepuštajući svoje toplo, suvo mesto rashodovanim bojlerima i kutijama sa starim novinama. A onda bi sve završavalo na vikendici. Naša vikendica bila je porodični muzej za neupotrebljive predmete. Mesto gde stvari odlaze da žive večno.

I tako smo jednog dana odlučili da sprovedemo detaljni pretres sačuvanog blaga na vikendici, i da preturamo po nekim misterioznim, prašnjavim najlonskim džakovima.

Sloj po sloj, skidali smo decenije. I onda smo, na samom dnu jednog džaka, napipali Sveti Gral tatinog ormara, njegovo matursko odelo. Izvukli smo ga na svetlost dana. Bilo je to odelo koje je preživelo više epoha u najlonskoj komi, a tkanina mu je bila toliko kruta da je moglo komotno da stoji samo od sebe u ćošku sobe.

Ali to nije bilo sve. Pored odela, izronile su košulje sa onim dugačkim, šiljatim kragnama koje su mogle da posluže kao krila za manje letelice, i čitava serija autentičnih hipi kravata, čija je širina komotno parirala osrednjem peškiru za plažu.

Moj tata je stajao tu, gledao u te relikvije svoje mladosti i verovatno se pitao da li mu je obim struka ostao isti. A ja? Ja sam bila u potpunom, estetskom transu. Te košulje i te ludačke, šarene kravate bile su čisto retro savršenstvo. U tom momentu, za mene su bile ravne pronalasku visoke mode. Odmah sam ih prisvojila, pravdajući tako, po prvi put u životu, tatinu logiku nakupljanja stvari. Da ih je bacio sedamdesetih, ja bih danas bila uskraćena za najbolji stajling u Subotici i šire.

Ekspedicija se nastavila, pa smo iskopali i stari gramofon. Imao je samo jednu, sasvim sitnu manu, nije imao iglu. Pored njega su stajala dva zvučnika. Naravno, potpuno rasparena. Jedan veći, jedan manji, povezani nekim žicama koje su odavno prestale da provode bilo šta osim nostalgije. I iskopali smo lampe. Lampe sa resama, lampe bez sijalica, lampe koje su verovatno obasjavale slušanje prvih vesti o sletanju na Mesec.

Mislite li da smo ih bacili? Kakva jeres!

Ploče, te lampe, onaj klinički mrtav gramofon i rasparene zvučnike čuvamo i dan-danas. Stoje nam kao najdraže uspomene, kao tihi spomenici jednom čoveku koji je kroz život krenuo bos i u pozajmljenom šorcu, a stigao do toga da ima toliko stvari da mu trebaju tri nekretnine kako bi ih skladištio.

Kada danas pogledam u onaj gramofon bez igle, shvatim da iz njega i ne treba da svira muzika. On služi da nas podseti da je sigurnost ponekad baš u onome što grčevito čuvamo, čak i kad više ničemu ne služi.