Zašto poznata bol često izgleda sigurnije od slobode
Večita dilema i pitanje: zašto ostajemo u odnosu u kojem nas ne vole, ne poštuju i ne vide? Zašto trpimo umesto da odemo?
Ostajanje u odnosu koji emocionalno nije dobar po nas često je posledica dubokih unutrašnjih procesa. Kada to kažem, mislim na duhovne, mentalne, emocionalne i nesvesne radnje koje se odvijaju u našoj svesti. Želimo da imamo nekoga pored sebe, a u isto vreme imamo strah od povređivanja. Kada se ove dve suprotnosti sudare, u nama se stvaraju emocionalne blokade i traume.
Često ostajemo u lošem odnosu ne zato što nam je sve dobro, već zato što se plašimo da će ono što sledi nakon toga možda biti još gore. Nikome nije prijatan osećaj straha – straha da nećemo pronaći bolje ili da ćemo ostati sami. Mislim da je najveći strah onaj u kojem znamo da treba ponovo krenuti ispočetka. Ponovo se otvoriti nekome, dati sve od sebe, izgraditi poverenje, truditi se da usrećimo partnera, zavoleti, praviti planove… a onda, niotkuda, usledi razočaranje i sve što smo gradili padne u vodu. Zaista je teško povratiti se nakon toga i krenuti ponovo.
Ono što nije normalno u odnosu vremenom postaje naša „zona komfora“. Navikli smo se na odsustvo partnera, hladnoću, tišinu, nezainteresovanost – i vremenom smo sve to normalizovali. Ljudi često mešaju naviku sa ljubavlju, žive u velikoj praznini koja im postaje rutina, a bol koji osećaju počinju da doživljavaju kao nešto poznato i „sigurno“.
Tu se javlja i iluzija ljubavi. Trenutak kada idealizujemo partnera, prisećamo se početka odnosa, kada je sve bilo u redu, i nadamo se da će se ti dani vratiti. Nadamo se da će se vratiti ona osoba kojoj smo se toliko posvetili. Zanimljivo je to što uglavnom ne volimo osobu kakva je sada, već onu kakva je nekada bila ili onu za koju verujemo da može postati.
Ukoliko iz prošlih iskustava nosimo osećaj manje vrednosti, velika je verovatnoća da ćemo u narednom odnosu pristati na manje, jer su nas ubedili da ne zaslužujemo više. Ranije emotivne povrede vrlo lako nas mogu „naterati“ da verujemo da nismo vredni nečeg značajnog, pa pristajemo da trpimo bol i nestabilnost, iako bi ispravno i najbolje po nas bilo da se okrenemo i odemo.
Kada shvatamo da smo postali saučesnici sopstvene boli? U trenutku kada počnemo da opravdavamo sve loše što partner radi i preuzimamo krivicu za tuđe ponašanje. Ovo se naročito često dešava kod osoba koje su prošle kroz psihičko ili fizičko zlostavljanje. Zbog onoga što su „dobili“ tog dana od partnera, govore sebi: Ja sam kriv/a što je to uradio. Tada krivca traže u sebi, pokušavaju da shvate gde su pogrešili, iako krivica uopšte nije njihova. Nesvesno opravdavaju učinjeno izgovorima da je bilo „zasluženo“, a istina je da – nije.
Svi mi zaslužujemo da budemo voljeni i poštovani. Zaslužujemo da budemo srećni i da imamo odnos u kojem se osećamo voljeno i važno. Ljubav jeste lepa, surova i često bolna, ali ne bi trebalo da nas boli stalno.
Odlazak iz lošeg odnosa ne čini nas poraženima – naprotiv, za to je potrebna velika snaga i hrabrost.
Svima onima koji su ostajali u lošem odnosu želim da kažem: znam da je većina vas ostala jer niste znali kako da odete. Ali to je samo zato što niste znali da je odlazak prvi korak ka onoj ljubavi koja nikada neće tražiti da se zbog nje umanjujemo.
Ostavite odgovor