Били ми подмладак, тамо неке 1968…
Јесењи, кишни дан. У рану зору лупа на врата Раша поштар, наш тренер. Нема телефона, нема најаве – иде човек од куће до куће и скупља екипу. Већ нам је било речено да од утакмице нема ништа, нема превоза. Али Раша се у последњи час снашао. Добри људи помогли, па ћемо редовном линијом у Сремске Карловце, на мегдан Стражилову.
Ја – на врат, на нос. Виче мајка:
– Ниси ваљда луд да по оваквом времену идеш?
Не слушам. Види и сама, па мења тактику:
– Чекај, бар нешто да поједеш… како ћеш цео дан?
Немам времена.
– Обуци се топлије…
Какви. Добро се нисам поломио у журби. Пара код куће није ни било, па их нисам ни понео.
Скупимо се на станици у последњи час. Из кафане преко пута добацује неки јутарњи абонент:
– Што идете, добићете десет комада!
Нисмо баш сви ту.
– Мајсторе, чекааај! – вичемо шоферу. – Ено их, трче!
Стижу двојица у задњи час. Један са „Савеза“, јавила нека жена бициклом кад ју је Раша замолио. Озбиљно схватила задатак, дигла узбуну. Други, по обичају, касни.
У граду нас искусни средњошколци уче како се шверцује у градском. Прва велика животна лекција.
Кад смо стигли – потоп. Киша не стаје, Дунав надошао, терен близу. Од свлачионице до игралишта иде се чамцем. Али ништа нас није могло зауставити. Брзо се пресвлачимо. Хладно, ветар, па не скидамо ни оно што је испод – неискусни, не мислимо шта ће после бити.
Загревамо се тик уз ограду у колони по један. Ту није сасвим потопљено.
Поче дерби. Овације публике (десетак ортака наших противника и пар кандидаткиња).
Прве секунде утакмице опасан напад агресивног противника који је решио да „напуни сељаке“ (Ми смо ФК „Сељак“ – Сириг). Наш голман Бајко баца се у воду, израња, пљуцка, жмури, брише блато с очију. Ништа не види. Насумице испуцава лопту.
Игра се распламсала – вода, блато, пљаскање, више борба него фудбал. Угурају нам гол.
Бајко нас бодри:
– Горе главе, то је само 1:0!
– Ма какав 1:0, човече, 1:1! – вичемо. – Илија и Реља дали гол кад си оно испуцао!
– А? – каже Бајко.
На левом беку Дуле – метар и жилет, највећи штребер међу нама. Копачке број 45, четири броја веће, других није било. На свакој по кило-две блата. Али гине, бори се као лав. Касније постао директор ЕПС-а. Заслужено.
На десном крилу Бели – низак, али нестаје у муљу. Тврдили смо да зарони на центру, изрони код шеснаестерца. У нашем шеснаестерцу доминира Коки – толико висок да не може да потоне.
Ту сам и ја, Килдер, танак као барска трска, ал’ бритка сабља.
Крај – 2:2. За нас победа. Поносни, срећни, непоражени. Није важно што смо мокри као мишеви и што нам се хладноћа увлачи свуда.
А онда изненађење! Круна дана.
Раша нас одвео на бурек.
Еј бре! На бурек! Стојимо за пултовима, једемо и све нам је смешно. Нема везе што нам кроз ногавице и свукуда улази хладноћа, а на нама гаћа нема.
Беше некад у Сремским Карловцима.
Ostavite odgovor