Прво што сам угледао био је блистав круг улаза у јазбину. Прво што сам осетио била је топлота мајчиног крзна и слаткаст укус млека које сам халапљиво дућкао из набрекле сисе отимајући се за место са осталим вучићима. Испочетка сам мислио да на свету постоји само мајка и шесторо моје браће и сестара, да је читав универзум ограничен зидовима јазбине, да се сва љубав овог света испољава нежним додиром храпавог и влажног мајчиног језика. Онда сам радознало вирнуо кроз отвор јазбине, оњушио пролећни ваздух, забезекнуто погледао плаветнило неба и зелену боју траве и лишћа на дрвећу, ослушнуо цвркут птица и жубор потока и угледао њега. Био је огроман, снажан застрашујућ. Вук, отац. Зарежао је и ћушнуо ме шапом, па се скотрљах назад у безбедност јазбине. Његова љубав према потомству, у то сам се касније уверио, није била мања од мајчине, али је показивао на уздржан, достојанствен помало груб начин. Није се ваљао и јурцао са нама, увек је стајао мало по страни, главе уздигнуте стално осматрајући околину и њушећи ваздух. Био је вођа чопора. Сви су га беспоговорно слушали. И остали мужјаци чланови чопора и млађе и старије вучице и несташни подмладак. Био је изванредан ловац, од њега сам све о лову научио. У трку је једним скоком обарао јелена хватајући га чељустима за врат и пронашавши жилу куцавицу, за трен би се прелепа, величанствена животиња претворила у гомилу коже и меса коју су кидали и развлачили остали учесници у лову, а он је режањем, понекад и не баш нежним уједима надзирао поделу плена, трудећи се да свако добије одговарајући део. И размишљао је. Размишљао на некој вишој разини. Увек је бринуо о добробити и безбености сваког појединца и читавог чопора. Са поштовањем сам га следио, учио од њега, дивио се његовој вештини у лову, снази и бескомпромисности са којом је чувао водећу позицију у чопору. Гледао сам како је у борби, накострешивши длаку на врату уз урлик шкљоцајући опасним зубима, заклао млађег, исто толико снажног вука који се дрзнуо у покушају да заузме његово место. Трчао сам поред њега сад већ као стасао вук, али увек за пола дужине заостајући, препуштајући му иницијативу и указујући му поштовање. Изабрао сам своју вучицу, бринуо о потомству, живео свакодневни живот у чопору. Време је пролазило. Лета и зиме су се смењивале, а онда сам те јесени приметио да је почео да губи брзину у лову, у одлукама се показао мање виспрен, некако се погурио, длака му је изгубила негдашњи сјај, остарио је. Још увек сам осећао и показивао поштовање према њему, али моја узаврела крв се бунила, снага коју сам у себи осећао тражила је да се искаже, али сам се уздржавао да му се супротставим. Нисам био једини који је приметио промене на вуку предводнику. Све чешће је један од моје полубраће по оцу, сури добро развијен мужјак, показивао незадовољство, али се као и ја уздржавао од отвореног сукоба са вођом чопора. Варнице би повремено избијале између младог сурог вука и посусталог алфа мужјака, али се све завршавало обостраним режањем, показивањем очњака и најзад незадовољним повлачењем мог, афирмације жељног полубрата. Онда је тог поподнева, после делимично успелог лова дошло је до сукоба око поделе мршавог плена. Незадовољство младог вука је ескалирало и он је насрнуо на предводника чопора. Дошло је до огорчене борбе и кад је већ постало јасно да ће стари вук да изгуби битку, умешао сам се из ни сам не знам ког разлога. Да ли је у питању био израз поштовања према оцу или сам и сам желео да искористим прилику и изборим се за место вука предводника, вероватно и једно и друго, тек, упустих се у борбу са својим полубратом. Борба је била равноправна, насртаји брзи и снажни. Севали су очњаци потекла је крв. У једном тренутку сам за делић секунде био бржи и у скоку успео да га зграбим за врат. Стегао сам вилице и у устима осетиo добро познат укус топле крви. Тријумф је био потпун. Погледао сам према старом вуку који је подвијена репа лизао ране, а онда урликом најавио своју победу и промовисао се у вођу чопора.
Живот чопора се наставио. Пред нама је била хладна и гладна зима. Снег је завејао шуму и планинске падине. Дивљачи је било све мање. Покренут инстинктом и у генима похрањеном искуством предака, поведох чопор према долини, према снегом завејаним кућама из чијих се оџака дим лелујаво пењао у сиво небо. Знао сам да су торови пуни оваца после неколико гладних дана, једини извор хране за чопор. Час сам био на челу колоне пртећи дубок снег заједно са најснажнијим мужјацима, час на зачељу контролишући да неко не заостане. Стари вук, изнемогао од глади и рана задобијених у последњој борби, заостајао је и успоравао целу колону. Бодрио сам га кевтањем и гуркао њушком, желећи да га охрабрим и подстакнем, али ме је он већ на измаку снага само немо погледао. Поглед је био тужан, молећив. Нисам могао да докучим да ли моли да га оставим још мало у животу или да му прекратим муке. Само је туга у погледу, туга за прохујалим животом била недвосмислена. Снег је падао крупним, паперјастим пахуљама. Све ће ће ускоро нестати у блештавој белини. Стисак чељусти је био снажан. Као да се сав мој бол скупио у том стиску. Није било крви. Само се чуло крцкање вратних пршљенова и његово некад снажно тело се опустило без отпора, без трзаја, без гласа, и нашло у влажном, хладном снегу. Подигао сам главу и уместо урлика вође чопора, из тугом стегнутог грла зачуо се звук сличан цвиљењу беспомоћног штенета. Отишао је неприкосновени. Највећи вук од свих вукова. Отишао је мој отац.
Ostavite odgovor