Postoji jedna vrsta straha koja se danas razvija u tišini, bez velikog događaja, bez jednog jasnog uzroka. Strah da će te pogrešno pročitati. Strah da će tvoja rečenica postati tuđa interpretacija. Strah da će ti lice, glas, fotografija, stav, čak i odsustvo, biti stavljeno na vagu tuđih kriterijuma. Na mrežama se čovek često oseća kao da stoji pod reflektorom koji se nikada ne gasi.
Psihologija taj mehanizam dugo poznaje kroz pojam „straha od negativne procene“: unutrašnja anticipacija da će drugi procenjivati, kritikovati, odbaciti, ismejati. U digitalnom okruženju taj strah dobija dodatnu oštrinu zato što procena dolazi brzo, javno, brojčano i trajno. Svaki lajk postane mikro-potvrda. Svako ćutanje postane mikro-presuda. Svaki komentar postane dokaz da si „viđen“ na način koji nisi birao.
Istraživanja ovaj osećaj povezuju sa načinom na koji se ljudi ponašaju na mrežama. Radovi koji ispituju strah od negativne procene pokazuju vezu između tog straha i toga koliko se ljudi otkrivaju online, koliko se kontrolišu, koliko se povlače. Jedno istraživanje iz 2025. eksplicitno nalazi da viši strah od negativne procene ide uz niži nivo samootkrivanja na društvenim mrežama. Takođe, postoje radovi koji strah od negativne procene uključuju u objašnjenje razvoja problematične upotrebe mreža, preko usamljenosti i potrebe za kontrolisanim kontaktom.
Istovremeno, naučna slika ostaje složena. Kod adolescenata, deo studija nalazi longitudinalne veze između više vremena na mrežama i većih šansi za internalizovane tegobe. Drugi radovi i veliki pregledi naglašavaju da efekat zavisi od konteksta i vrste interakcija, a javne institucije ukazuju na potrebu za oprezom i boljim standardima bez pojednostavljivanja. (U praksi, taj „kontekst“ znači: šta radiš online, s kim, u kom emotivnom stanju, i kakvu podršku imaš offline.)
Kako se strah od osuđivanja „pakuje“ u svakodnevicu
Ovaj strah retko dolazi kao velika panika. Češće se javlja kao rutina:
-
brišeš objavu pre nego što je iko video
-
prepravljaš rečenicu deset puta, pa odustaneš
-
objavljuješ samo „sigurne“ stvari, bez stvarnog glasa
-
izbegavaš kameru, video, live, javni nastup
-
proveravaš notifikacije kao puls, da meriš svoje mesto
-
posle objave pretražuješ tuđe reakcije kao dokaz da je sve u redu
U psihoterapiji se ovakvi obrasci nazivaju „sigurnosna ponašanja“: radnje koje trenutno umanjuju anksioznost, a dugoročno je hrane. Čovek nauči da se oseća bezbedno samo kada kontroliše utisak. Mreže tu kontrolu pretvaraju u beskonačan posao.
Studije slučaja iz prakse (tipične situacije)
Slučaj 1: „Objava je test vrednosti“
Osoba vodi mali biznis i zna da joj treba vidljivost. Svaka objava se pretvori u unutrašnje suđenje. Ako dobijem malo reakcija, ja sam neuspeh. Ako dobijem komentar, ja sam ugrožen. Rezultat: odlaganje, iscrpljenost, izbegavanje, pa talas krivice. Terapijski rad ovde često kreće od razdvajanja identiteta od performansa i od učenja da se tolerише neprijatnost bez povlačenja.
Slučaj 2: „Ne objavljujem dok ne bude savršeno“
Autor piše, ima glas, ima temu, ima šta da kaže. Svaki tekst na mreži traži da bude „neprobojan“. Perfekcionizam glumi kvalitet, a u pozadini radi strah. Terapija ovde često radi sa rigidnim pravilima i unutrašnjim kritičarem: ko govori u meni kada tražim savršenstvo, i čega me ta rigidnost štiti.
Slučaj 3: „Komentari mi uđu pod kožu“
Jedan negativan komentar postane centralna tačka dana. Deset pozitivnih prođe kao šum. Ovo je klasična pristrasnost pažnje ka pretnji, tipična za anksioznost. Rad u terapiji ide ka promeni fokusa, jačanju emocionalne regulacije i učenju granica: komentari postaju informacija, emocija dobije mesto, a identitet ostane ceo.
Šta psihoterapija realno radi s tim
Najkorisniji pristupi (u praksi se često kombinuju):
1) KBT – kognitivno-bihejvioralna terapija
Radi na mislima koje automatski pale alarm: „Svi će misliti…“, „Ispašću glup…“, „Ovo će ostati zauvek…“. Uči se prepoznavanje kognitivnih distorzija, testiranje pretpostavki i zamena katastrofičnih scenarija realističnijim. KBT često uvodi i planirane eksperimente: objava koja nije savršena, pa praćenje šta se stvarno desilo.
2) Eksponiranje u malim koracima
Strah slabi kroz kontakt sa situacijom uz kontrolisanu dozu. Ne kroz bacanje u vatru. Primer: prvo objava bez praćenja reakcija sat vremena. Zatim objava uz dva sata bez proveravanja. Zatim video od 15 sekundi. Sistem pravi novu naviku: neprijatnost dolazi, neprijatnost prođe, čovek ostaje stabilan.
3) ACT – terapija prihvatanja i posvećenosti
Fokus ide na vrednosti: zbog čega sam uopšte ovde, šta želim da doprinesem, kakav autor želim da budem. Anksioznost se tretira kao iskustvo koje može da postoji paralelno s akcijom. Čovek uči da živi i radi sa anksioznošću, uz unutrašnju fleksibilnost.
4) Samosaosećanje i rad sa sramom
Strah od osuđivanja često nosi sram: doživljaj da sa mnom nešto nije u redu. Rad ovde ide ka ljudskosti: greška postaje normalna, nesavršenost postaje dozvoljena, glas postaje autentičan.
Konkretne tehnike koje rade u realnom životu (i za autore i za publiku)
-
Pravilo „jedan prolaz“: napiši, lekturiši jednom, objavi. Drugi prolaz često hrani strah, ne kvalitet.
-
Prozor za proveru: odredi dva termina dnevno za notifikacije. Mozak dobije ritam, nervni sistem dobije pauzu.
-
Neutralna objava kao trening: objavi nešto informativno i kratko. Cilj postane doslednost, ne reakcija.
-
Odvoji „ja“ od „sadržaja“: reakcija je reakcija na sadržaj, ne presuda o tvojoj vrednosti.
-
Komentar politika: unapred definiši šta brišeš, šta ignorišeš, na šta odgovaraš. Granica postaje deo identiteta brenda i identiteta autora.
-
Mikro-ritual posle objave: kratka šetnja, čaj, muzika, bilo šta što vraća telo. Time prekidaš spiralu skeniranja opasnosti.
Kada potražiti stručnu pomoć
Pomoć psihoterapeuta ima smisla kada anksioznost:
-
remeti san i koncentraciju
-
vodi do upornog izbegavanja i odustajanja od ciljeva
-
pojačava ruminaciju i samokritiku do iscrpljenosti
-
aktivira napade panike ili jake somatske simptome
To je prostor gde terapija donosi stabilnost kroz strukturu, ritam, veštine i odnos.
Ostavite odgovor