„Nestala“ se čita kao triler, ali ostavlja utisak kao obdukcija. Flynn uzme jedan nestanak, jedan savršeno izrezbaren američki život, i pretvori ga u priču o tome kako ljudi lažu da bi opstali u sopstvenoj predstavi. Ovo nije roman o tome ko je kriv, već o tome koliko je krivica često već ugrađena u konstrukciju odnosa, u jezik kojim se volimo, u ulogu koju glumimo dok mislimo da smo „samo normalni“.
Radnja kreće jednostavno: Amy Dunne nestaje na godišnjicu braka. Kuća je sumnjivo uredna, tragovi su suviše zgodni, policija brzo počinje da sumnja u muža, Nicka. I tu roman već otvara svoju prvu veliku temu: javnost ne traži istinu, javnost traži priču. Nick nije optužen zato što postoji dokaz, već zato što ne ume da bude „pravi“ muž pred kamerama, ne ume da pokaže emociju na način koji televizija prepoznaje. U svetu Flynn, moral je performans. Ko ga izvede u pogrešnom tonu, postaje monstrum.
Prvi deo romana igra dvostruku igru: paralelno pratimo Nickovu sadašnjost i Amyne dnevničke zapise iz prošlosti, koji izgledaju kao priča o idealnoj ženi koja polako shvata da je udala za čoveka koji je prestaje voleti. Dnevnik je napisan tako da čitalac poželi da veruje u njega: rečenice imaju taj poznati ukus emotivne istine, onaj koji liči na ispovest. I baš tu Flynn radi ono što vrhunski trileri retko smeju: ona čitaoca navede da potpiše presudu pre suđenja. Ti sudiš, jer ti se ponudi narativ koji se lepo uklapa u arhetip: muž koji vara, žena koja pati, kuća koja krije nasilje.
A onda dolazi preokret koji nije trik, već temelj knjige: Amy je živa, Amy je isplanirala sopstveni nestanak. Ona nije žrtva u tuđoj priči, ona je autor. Ona ne beži od identiteta koji joj je svet namenio, ona ga koristi kao oružje. Flynn ovde izgovara jednu okrutnu istinu: najopasniji ljudi nisu oni koji nemaju masku, nego oni koji tačno znaju koju masku društvo želi, i umeju da je nose bolje od svih.
Amy nije klasični negativac. Ona je proizvod okruženja koje je od nje tražilo savršenstvo. Ona je odrasla kao „Amazing Amy“, devojčica iz serijala knjiga, fikcionalna verzija sebe koja je uvek bolja, lepša, uspešnija od stvarne Amy. To znači da je njen identitet od početka projekat, proizvod, brend. Kad takav čovek odraste, ljubav postaje tržište. Brak postaje ugovor. Svaka svađa postaje pregovaranje o moći. Amy ne želi samo da pobedi Nicka; ona želi da pobedi publiku, da pobedi sliku, da pobedi sram. Ona je lik koji ne podnosi da bude „obična“ jer je ceo život kažnjavana za to što nije fikcija.
Nick, sa druge strane, nije ni heroj ni potpuni nitkov. On je ono što roman precizno secira: čovek koji želi da bude viđen kao dobar, a ne želi da bude dobar u realnom, svakodnevnom smislu. On je slab, povodljiv, želi lak život, želi da ga vole bez zahteva. Njegova prevara nije samo seksualni prestup, već znak infantilnosti: on bira odnos u kojem ga ne gledaju kroz realnost braka, već kroz idealizovanu verziju „cool“ muškarca. Nick je tip čoveka koji misli da je iskren, a zapravo samo izbegava konflikt dok ga konflikt ne pojede.
Kad Amy shvati da je nestanak postao veći od plana, roman ulazi u svoju najmračniju zonu: ona menja strategiju u hodu, prelazi iz jedne uloge u drugu, laže kao da diše, i pokazuje da je društvo spremno da poveruje svakoj priči koja izgleda dovoljno emotivno. U jednom trenutku, ona postaje žrtva još jednog muškarca i taj narativ joj vraća kontrolu. Flynn ovde ne govori samo o manipulaciji pojedinca, već o infrastrukturi manipulacije: mediji, policijska logika, javni moral, sve je napravljeno da reaguje na stereotip, ne na istinu. Žena koja plače i priča „pravu“ priču ima moć. Muškarac koji deluje hladno postaje kriv.
Najbolniji deo romana nije zločin, već završnica. Jer ovo nije priča koja se završava pravdom. Ovo je priča koja se završava zatvaranjem u kavez koji oba lika priznaju kao svoj. Nick i Amy na kraju ostaju zajedno, ne zato što su se pomirili, nego zato što su shvatili da jedino jedno drugo mogu da izdrže u potpunoj istini. Njihova istina nije lepa. Njihova istina je predaja: prihvataju brak kao bojište u kojem su oboje sposobni za monstruoznost, a publika ostaje bez katarze. Flynn time udara tamo gde čitalac najviše voli udobnost: u potrebu da svet bude moralno čist na kraju.
„Nestala“ je odlična knjiga baš zato što je neprijatna. Ona ne dozvoljava čitaocu da ostane na sigurnoj tački. Ako navijaš za Nicka, vidiš njegovu kukavičluk. Ako navijaš za Amy, vidiš njen sadizam. Ako pokušaš da presudiš, shvatiš da te roman uvlači u isti mehanizam javnog suđenja koji kritikuje. Čitaš triler, a zapravo učestvuješ u eksperimentu o tome kako se istina proizvodi.
Flynn piše precizno, hladno i pametno, bez sentimentalnosti, ali sa osećajem za ritam. Ona zna kada da ubrza, kada da preseče, kada da ti da dovoljno da misliš da si pametniji od priče, pa da ti onda pokaže koliko si predvidljiv. U tom smislu, „Nestala“ jeste zabavna knjiga, ali je zabava ovde mamac. Prava vrednost je u tome što roman posle čitanja ostavi ukus metala: osećaj da si gledao nešto što liči na ljubav, a zapravo je bila borba za narativ.
Ako želiš roman koji će te naterati da se zamisliš o braku, identitetu i društvenoj gladni za spektaklom, ovo je pravi izbor. Ako želiš utehu i moralnu jasnoću, ovo je pogrešna knjiga. Flynn ne nudi utehu. Ona nudi ogledalo.
Ostavite odgovor