Bio je bunar. Usred dvorišta kuće u kojoj sam odrastala. Ne naročito dubok, ali dovoljno opasan da smo mi, deca, zazirali od njega. Jurcali bismo okolo, povremeno pokušavajući da otkrijemo šta nas plaši u tom mračnom prostoru. Neki od hrabrijih podigli bi improvizovani poklopac od dasaka i provirili unutra. Posle su pričali ostalima kako su mogli da vide svoj odraz u vodi duboko dole.
Nisam bila dovoljno hrabra da zavirim ispod dasaka. Ipak bunar je golicao moju maštu i verovala sam da dole u vodi živi neko nepoznato biće koje bi moglo da mi bude prijatelj samo kada bi znalo da postojim. To imaginarno biće postalo je junak mog detinjstva pretvarajući moju samoću u ogromnu dedamrazovsku vreću punu različitih priča,mogućnosti i snova. Trebalo je samo da je otvorim i priče bi pohrlile napolje ulepštavajući moj svet. Bunar je i dalje u dvorištu. A ja se još uvek ne usuđujem da podignem poklopac. Više volim priče.
Ostavite odgovor