ЖубоРечи

Смејеш ми се. У реду ако тако желиш.

„Мало си луцкаста“, ти ми велиш,

„И много причаш.“

Стално ме тако кроз шалу кориш,

а ја чекам да се умориш

и најзад престанеш да ми говориш

те фразоречи.

Јер кад ме опет ко клинку слажеш,

ја добро знам шта нећеш да кажеш –

Не смеш да признаш да је у току,

гашење мог ока у твоме оку.

Безболније ти је да се играш

и останеш фин пред самим собом.

И да ми понављаш:

„Кад сам са тобом,

не могу се видети од твојих речи.

Толико их има у ваздуху,

да то може кишу да спречи

да до тла дође.“

А ја се шатро луда правим

и тонем све дубље у своме рову.

Од мора речи бучни штит ставим,

па чекам

да ме још овај метак прође.

Угушићу једном, знам, и ту неман.

Колико нељубав може да дише?

А све док не сване здравији дан,

причаћу силно, причаћу више.