Đavolja afera: o pisanju tuđih života

„Can we want what we already have?”

Esthel Perel

Kome ne treba veći ekran, novi auto, promena?

Misli se na partnera, a ja ne mogu da misao ne prenesem na – pisanje. Bavila sam se aferama, teorijski, i što se više udubljujem u ovu temu, to me više zaokupljuje i fascinira. Perel objašnjava da, upuštajući se u aferu, čovek beži ne od onog pored sebe već od samog sebe, naime osobe koja je postao u odnosu sa partnerom.

Zar nije sa pisanjem isto? Bežimo od osobe koja smo postali u odnosu sa svetom kako bismo ostali u postajanju, izbegli konačnost. Jer ma koliko voleli ono što imamo, privlače nas alternative koje bismo mogli živeti i voleti.

Ali ako smo dovoljno pametni da shvatimo da ne možemo da menjamo svet kako nam se prohte, modelujemo ga kroz priču (o sebi). Tako da bežanje nije sasvim negativno. Sve dok produktivno bežimo, ne izbegavamo – krećući se ukrug – već gradimo stepenike suočavajući se sa ograničenjima trenutka.

Koliko nas se stidi svojih početaka? Razumljivo da se ne hvalimo aferama, ali poništavanjem početaka ne brišemo samo priču, mi pričamo tuđu. I sve dok je žednih slike o nepogrešivom autoritetu, sušiće se izvori najbogatijeg učenja – greške. Zato verujem u autoritet koji dozvoljava grešku, ne u onaj koji je poriče.

U nekoj elitističkoj viziji sveta, lekar je onaj koji nikad nije postavio pogrešnu dijagnozu i pisac onaj čija su dela savršeno ispeglana. Rad na rukopisu je važan, kao i strpljenje. Slažem se da je talenat redak, ali isto tako mislim da je hrapav i neujednačen, da ume da vrišti i da se zavuče pod krto tle. Zato smatram da su prve knjige, pa makar ih se i stideli, svedočanstva o moći motivacije i rada.

Ako, recimo, meni sudite na osnovu mojih prvih dela, sudićete nekome ko više ne postoji. Počela sam da objavljujem kad sam postala svesna jezika. Čitajući, nisam više mogla da se oslobodim pitanja kako. Na koji način je ova misao sprovedena u jezik i zašto me intrigira, budi emociju, podstiče na razmišljanje? Ta vrsta svesti nije me nikad napustila, već je postala moja alatka.

Nevidljivi svet pisca građen je na pogreškama i stapa se sa očiglednim. Pisci, kao stidljivi glumci, bruse na najverovatnijim mestima. Koliko puta odlutam pri razgovoru prateći obrise nekog svog lika niz put. U restoranu razmišljam da li bi mu se hrana svidela, među ljudima šta bi rekao, kako bi mirisao. I usvajam navike, poglede, reči iako u tom trenutku varam osobu koja je sa mnom.

Nekada zamišljam da je delo voz, a jezik gorivo. U momentima umora i nedostatka inspiracije, voz bi da hrli, ali nema goriva. Isto tako ne mogu bez njega. Džaba alatke ako nemam šta da pokrenem.

Kad ovo govorim ljudima, od kojih je većina u detinjstvu upadala u oko po svojoj pozornosti, usamljenosti, žvrljotinama, onda govorim o proseku. Ali ako govorim svetu, u kom su neki podjednako govorljivi, fizički spremni, tehnički inklinirani, govorim o niši u kojoj su se stekli oni koji umeju i vole da pišu. Konačno, oni koji moraju da pišu.

Zbog toga bežite sa mesta na kom sve stoji. I knjige na policama, i misao u džepu. Imajte još tu jednu aferu. I ne stidite se grešaka. Ukoliko ste se dovoljno odmakli da ih prepoznate kao ljude koji ste bili. A ako niste, onda nema greške. Onda ste ti koji ste – ako ne pisac, onda lik iz njegove priče.

Foto: generisana uz pomoć ChatGPT-ja