ДИЈАЛОГ СА АУТОРОМ

ДИЈАЛОГ С АУТОРОМ

Илија Шаула

Када отворим књигу, као да откључа­вам врата тајне собе. Није ме страх да ћу се срести са сенкама прошлости, јер знам да ме у њој чека аутор као живи саговорник. Ње­гове речи су искре које буде моју радо­зналост. У том тренутку јавља ми се потреба за дијалогом, тихим разговором у ком се рађа истина.

За мене је читање сусрет два уну­тра­шња света. Читалац уноси у књигу своје ис­куство, мисли, сумње и наде, а аутор своје визије, машту, истине и импресије. У том сусрету настаје трећи свет – свет дијалога, где се истина не узима здраво за готово, већ се рађа кроз размену мисли на тој позорници на којој се одиграва драма. Док читам, нисам пасивни посматрач, могу паралелно замишљати да сам режисер који поставља сцену, освет­љава ликове, тумачи промишљања, тражећи смисао у сваком покрету. Аутор ми нуди своје реченице као актере, а ја им дајем нове улоге. Његова идеја постаје моја реплика, моје питање и мој одговор. Тако долази до паралелног дискурса – одвојених али ме­ђусобно повезаних мишљења.

Свака књига нуди пут ка истини, јер истина је трагање које обликује нашу свест. На тај начин књига постаје путоказ. Чита­лац, онај који трага, преиспитује и гради мостове између речи и сопственог искуства. Читање му помаже да освести истину о себи и тако, временом, развије критичку мисао и својеврстан поглед на свет, одредивши, макар делимично, смисао властитог постојања.

Читање је за мене и духовни чин. У тренутку када уђем у дијалог с аутором, ја разговарам са временом које више не пос­тоји, са искуством које није моје, са душом која је можда упозната са мојом кармом. Ипак, у том сусрету нема смрти, само расте нови жи­вот, јер мисао почиње клијати у свести чи­тао­ца.

Дијалог с аутором је молитва без ол­тара, медитација без мантре. То је разговор у тишини, где свака мисао постаје огледало у ком видим себе. Аутор ме подстиче да мис­лим дубље, и ослушкујем сопствену уну­трашњу музику. Инспирација која се рађа из тог сусрета је као скривени извор реке. Једна кап речи постаје поток мисли, а поток се претвара у реку текста. Тако је есеј који проистекне из тог тока, нови живот из семена дијалога.

Истину ми је тешко замислити као со­ло песму, то је за мене хор у којем се укрш­тају различити гласови. Дијалог с аутором је управо то – сусрет два гласа који се не морају слагати, али се морају чути. И разумети.

Разумевање и схватање прочитаног го­вори нам да сваки читалац уноси своје ис­куство у тумачење текста. Моје искуство је боја која је обојила ауторове речи. Његова истина постаје моје питање, моја сумња пос­таје његов одговор. У том кружном кре­тању истина није статична, већ жива, као пламен чије се наличје непрестано мења, али који никад не згасне.

Култура се гради управо кроз тај хор. Када више читалаца уђе у дијалог с истим аутором, настаје заједница која дели ис­кус­тво. То је хор у којем сваки глас има своју боју, али сви заједно граде склад звука, од­носно симфонију спремну за извођење у сва­ком аудиторијуму.

Дијалог с аутором је поред узвишене идеје и конкретна пракса. Тако читање и пи­сање постају два лица истог процеса: једно пита, друго одговара, а истина се рађа у њиховом сусрету. Може се тумачити и као  тро­јединство: научно – као когнитивна интеракција, духовно – као унутрашњи разговор, филозофско – као трагање за истином.

Дијалог је позив читаоцу да буде ак­тиван учесник у култури, а не пасивни при­малац, а позив писцу да пише као да разго­вара са будућим читаоцем. И позив свима да читање и писање схвате као живи процес ко­ји нас мења.

Свака књига представља једна врата. Када их отворим, улазим у разговор који ме преображава. И у којем постајем богатији новим искуствима и сазнањима.

Аутор ми даје своје речи, ја му враћам своје мисли. У том сусрету нестаје граница између њега и мене – остаје само дијалог, живи пламен који гори у култури и оставља трајни траг.