U kalendaru modernog porodičnog života, postoji period koji se slavi sa više žara nego svi praznici zajedno. To je, naravno, Godišnji Odmor. Dve, ponekad i tri, dragocene nedelje apsolutne slobode, bekstva od svakodnevice, period kada se čovek pretvara u srećno biće čije su jedine brige nivo zaštitnog faktora na koži i temperatura piva.
Za mene lično, te dve nedelje na moru predstavljaju svetionik nade koji mi svetli tokom jedanaest meseci i dve nedelje organizovanog, svakodnevnog života, plaćanja računa i logističkih vratolomija poznatih kao, odgajanje dvoje dece. Mesecima pre polaska ulazim u specijalno stanje svesti. Moje telo je fizički prisutno u Subotici, ali moj duh već odavno boravi na obalama Egejskog mora. Dok obavljam ustaljene poslove, moje misli su na plaži u Nea Peramosu, malom, slatkom grčkom gradiću koji smo otkrili pre nekoliko godina i proglasili ga našim ličnim rajem na zemlji.
Nea Peramos. Samo ime zvuči kao poezija. Tamo nas je čekao naš prijatelj Hristos, lokalni bog gostoprimstva, čovek čiji je osmeh bio širi od Solunskog zaliva, i njegova divna supruga, koja je pravila najbolji Džin tonik na svetu. Tamo nas je čekalo tirkizno more, sitan pesak i naravno, hladno, grčko pivo koje ima ukus slobode. Danima sam odbrojavala. U glavi sam imala kalendar sa precrtanim danima, kao vojnik koji čeka kraj vojnog roka. Povremeno bih se čula sa Hristosom, koji bi mi samo dolivao ulje na vatru rečenicama, da je more toplo a giros se već vrti. Bila sam na ivici potpunog ludila od nestrpljenja.
A onda je došao i taj dan. Dan D. Dan Polaska. Dan kada se snovi pretvaraju u stvarnost, ali tek nakon što prođete kroz pakao poznat kao pakovanje. Od ranog jutra, naša kuća se pretvorila u centar operacije, Ponesi Neophodno. Ja sam, kao glavni logističar, jurcala po stanu, pokušavajući da u nekoliko torbi i kofera spakujem sve što je potrebno za četvoročlanu porodicu za dve nedelje. A lista neophodnih stvari je, kao što svaki roditelj zna, beskonačna. Kupaći kostimi, po pet za svakoga, za svaki slučaj, peškiri, veliki, mali, za plažu, za tuširanje, kantice, lopatice, grabuljice, dušeci, mišići za plivanje, peraja, maske za ronjenje, lopte… Uvek smo na plaži izgledali kao ekspedicija Šerpasa, a ne kao porodica koja je došla da se kupa.
Bane, kao i uvek, imao je ulogu strateškog savetnika i nosača teškog tereta. Njegov doprinos pakovanju uglavnom se sastojao od toga da stoji na sred sobe, češka se po glavi i postavlja suštinska pitanja da li nam stvarno treba ovoliko peškira ili tri vrste gela za opekotine meduza.
Klinci su bili u stanju potpune euforije. Trčali su po stanu, saplitali se o torbe, svađali se oko toga čija će kantica stajati na vrhu, i generalno, podizali nivo buke i haosa do neslućenih visina.
Konačno, posle nekoliko sati borbe, uspeli smo. Auto je bio napunjen do krova. Jedva je bilo mesta za nas. Bane se vratio s posla, malo odmorio, popio kafu, i krenuli smo. Bio je sumrak. Savršen trenutak za početak dugog puta. Klinci su se, posle početne euforije, smirili na zadnjem sedištu, gledajući crtane filmove na tabletu. Mi smo pustili muziku, specijalno pripremljen CD za tu priliku, kompilaciju naših omiljenih pesama, naš soundtrack za beg u slobodu. Sve je bilo savršeno. Harmonija. Mir. Put ka raju je počeo. Vozili smo kroz noć, pevušili, pričali o tome šta ćemo prvo uraditi kad stignemo… Osećaj sreće bio je gotovo opipljiv.
Nakon otprilike tri sata vožnje, negde duboko u Srbiji, Bane je predložio da napravimo pauzu i popijemo kafu. Složila sam se. To je bio deo našeg rituala. Stali smo na jednu od velikih, osvetljenih benzinskih pumpi koje usred noći izgledaju kao svemirske stanice. Bane je izašao da natoči gorivo. Vratio se do prozora i tražio od mene novčanik.
Pogledala sam ga odsutno. U glavi sam već bila na plaži, sa hladnim pivom u ruci. „Uzmi svoj“, rekla sam mu. „Moj je na dnu torbe sa sendvičima i vlažnim maramicama. Trebaće mi pola sata da ga iskopam.“ Bane me je gledao. Nije se pomerao. Na licu mu se pojavio čudan izraz. „Pa, kod tebe je moj novčanik“, rekao je ubedljivo. „Kako kod mene?“, odgovorila sam, već pomalo iznervirano. „Što bi tvoj novčanik bio kod mene?“ „Pa dao sam ti ga jutros, da ga staviš u svoju torbu, da ne nosimo oboje.“
Gledala sam ga. Pokušavala sam da se setim. Da li mi ga je dao? Možda i jeste. Ali ja se toga apsolutno nisam sećala. „Nije kod mene, Bane“, rekla sam odlučno. „Proverila bih. Sigurno ti je u onoj maloj torbici koju uvek nosiš.“ „Nije“, rekao je on, sada već sa prizvukom panike u glasu.
Na oko smiren, otišao je do gepeka. Otvorio ga je. I počeo da traži.
Ono što je usledilo bila je predstava koju bih nazvala, Arheologija u tri čina. Prvi čin, sistematsko pretraživanje. Bane je, mirno i staloženo, počeo da vadi torbu po torbu, kofer po kofer, pregledajući svaki džep, svaki pregradak. Drugi čin, rastuća nervoza. Kada sistematski pristup nije dao rezultate, počeo je da pretura brže, nervoznije, bacajući stvari na gomilu pored auta. Treći čin, potpuni haos i očajanje. Ubrzo, pored našeg auta, stajala je planina stvari, odeća, peškiri, dušeci, kantice, lopatice, sve ono što smo satima pakovali, sada je ležalo razbacano po prljavom betonu benzinske pumpe, pod neonskim svetlom koje je našu muku činilo još gorom.
Sedela sam u kolima, kao ukopana. Klinci su se probudili i zbunjeno pitali šta se dešava. Tata traži naše letovanje, odgovorila sam mračno. Gledala sam Baneta kako, znojav i izbezumljen, pretura po poslednjoj torbi. A onda se uspravio. Pogledao me je. U njegovim očima videla sam poraz. Ništavilo. Novčanika nije bilo. Nigde. A u tom novčaniku, naravno, nisu bile samo pare. Bila su SVA potrebna dokumenta. Lična karta, pasoši, vozačka dozvola, saobraćajna… Sve.
Stajali smo tako nekoliko minuta u tišini, nasred te osvetljene pustoši, okruženi haosom našeg prtljaga. A onda je Bane izgovorio rečenicu koju nijedan putnik nikada ne želi da čuje. Vraćamo se.
Povratak. Sa benzinske pumpe, umesto na more, krenuli smo u pravcu kuće. Put nazad bio je put u pakao. Ali ne bučni, vatreni pakao. Bio je to tihi, ledeni pakao. U kolima je vladao potpuni muk. Radio je bio ugašen. Klinci su, osetivši našu energiju, ćutali kao zaliveni na zadnjem sedištu. Ja sam sedela na mestu suvozača, gledala kroz prozor u mrak i brojala. Nisam brojala zvezde. Nisam brojala automobile koji su prolazili pored nas, jureći ka moru, ka sreći, ka životu. Brojala sam tačkice prašine na šoferšajbni. Svaku pojedinačno. Pažljivo. Metodično. Bio je to jedini način da ne vrištim. Tri sata potpune, ledene, opipljive tišine. Da je neko u tom trenutku upalio šibicu u našem autu, mislim da bi se smrzla.
Vratili smo se u naš stan, kao dva pokisla, posramljena duha. Ušli smo unutra. Ćuteći. U hodniku, na čiviluku, visila je. Mala, plava, muška torbica. Ona koju Bane uvek nosi. Visila je tu, mirno, spokojno, gotovo podrugljivo, i gledala nas. Unutra je, naravno, bio njegov novčanik. Sa svim dokumentima.
Bane je stajao, gledao u torbicu, i mislim da je u tom trenutku ostario deset godina. Ja ga nisam ni pogledala. Samo sam prošla pored njega, otišla u spavaću sobu i sručila se u krevet. Nismo progovorili ni reč. Nije bilo potrebe. Poraz je bio prevelik, apsurd previše bolan. Samo smo legli da spavamo, da bar na nekoliko sati pobegnemo od sopstvene gluposti.
Rano ujutru, pre svitanja, ponovo smo seli u kola. Pakovanje je ovoga puta trajalo pet minuta. Samo smo pobacali stvari nazad u gepek. Atmosfera je bila drugačija. Nije bilo euforije. Nije bilo pesme. Samo tiha, čelična odlučnost da se stigne na odredište. Pre polaska, Bane je deset puta proverio da li ima novčanik. Ja sam ga proverila još pet puta. Čak je i Jovana pitala, da li smo spakovali dokumenta.
To popodne, umorni, slomljeni, ali konačno na cilju, stigli smo u Nea Peramos. Hristos nas je dočekao sa osmehom i pitanjem, „Pa gde ste vi, prijatelji? Šta se desilo?“ Bane ga je samo pogledao i rekao: „Sedi, Hristose, da ti ispričam jednu priču. O čoveku i njegovom novčaniku.“
Ne moram ni da pišem koliko su se svi to leto zezali na naš račun. Postali smo lokalna legenda. Porodica koja je krenula na more, pa se vratila po dokumenta. Svaki put kada bismo seli u kafić, Hristos bi, pre nego što naručimo, pitao Baneta: „Brate, je l’ ti tu novčanik?“ Svaki put kada bismo krenuli na plažu, naša deca bi horski pitala: „Tata, mama, jeste li poneli dokumenta?“
I tako je ostalo. I deset godina posle tog sudbonosnog putovanja, ta rečenica postala je naš porodični ritual, naša interna šala. Kada god krećemo na neki put, bilo gde, naš sin Luka, sada već momčić, obavezno nas pogleda ozbiljno i kaže, malo kroz šalu, a malo više kroz zbilju: „Ljudi, samo polako. Bez panike. Prvo proverite da li ste poneli dokumenta.“
I mi proverimo. Uvek. Jer smo naučili lekciju. Najvažnija stvar koju morate poneti na godišnji odmor nije ni kupaći, ni peškir, ni krema za sunčanje. To je novčanik sa dokumentima. I, naravno, ogromna doza smisla za humor. Jer bez njega, nijedno putovanje, pa čak ni ono u morski raj, ne može da preživi.
Ostavite odgovor