Postoji specifično životno doba kada se žena probudi ujutru, pogleda u ogledalo i shvati da je zapravo sve odlično. Pre par godina, osvanuo je upravo jedan takav dan. Moj četrdeset peti rođendan.
Probila sam se kroz jutarnju gužvu osećajući se kao apsolutna vladarka univerzuma. Zašto i ne bih? Kod kuće imam stabilan, lep brak pun razumevanja (što je u današnje vreme ravno dobitku na lotou), deca su mi zdrava i pametna, a moj život je bio savršeno upakovan paket zadovoljstva. Osećala sam se toliko poletno, mladalački i srećno, da sam tog jutra rešila da počastim i kolege sa kojima sam radila.
Naoružana kesama iz kojih je mirisao svež pekarski arsenal, pogačice, kiflice, plus tri vrste kolača i flaše pića, ušetala sam na posao. Ostavila sam logistiku na svoj sto i uputila se u susednu kancelariju, tamo gde se obavlja najvažniji radni zadatak svake firme na Balkanu, ispijanje prve jutarnje kafe.
Tamo me je, pored starih, proverenih saboraca sa kojima sam delila radne pobede i poraze, dočekala i naša nova koleginica, Nevena. Nevena je bila u ranim dvadesetim godinama. Pripadala je generaciji koja pije smuti od kelja, komunicira isključivo skraćenicama i iskreno veruje da su fiksni telefoni korišćeni u doba Jure za odbranu od tiranosaurusa. Njena koža je imala onaj bezobrazni, prirodni sjaj, a jedina bora koju je imala na licu nastajala bi kada bi pokušala da razume šta znači izraz, premotaj kasetu olovkom.
Ja sam ušla nasmejana, sijajući od prave, unutrašnje sreće.
„Jao, što ste tako lepo i svečano raspoloženi od ranog jutra?“ upitala me je Nevena, trepćući onim svojim gustim, mladim trepavicama.
„Pa, kako da ne budem“ odgovorila sam pobedonosno, ispravljajući leđa. „Danas mi je rođendan, častim. Zato sam i donela sve one pogačice i kolače.“
Nevena se iskreno obradovala. Nasmešila se široko i, sa onom dečijom, nefiltriranom radoznalošću, postavila pitanje koje se u civilizovanom svetu smatra diplomatskim incidentom, koliko godina punim…
U tom trenutku, u meni se probudio onaj mali, bezopasni ženski đavo. Obzirom na to da sam se zaista osećala kao devojčica, rešila sam da se malo našalim. Nabacila sam nonšalantan osmeh, odmahnula rukom kao holivudska diva na crvenom tepihu i, mrtva hladna, slagala da imam trideset pet godina.
Ono što se tada desilo, zauvek će ostati urezano u anale kancelarijske istorije.
Nevenin osmeh je momentalno ispario. Njene velike oči su se razrogačile do dimenzija osrednje satelitske antene. Usta su joj se blago otvorila, i iz dubine njene dvadesetogodišnje duše otelo se jedno iskreno, duboko, gotovo tragično, auuuuuuu…
Zvučala je kao da sam joj upravo saopštila da sam preživela proboj Solunskog fronta.
Gledala sam je, nespremna na tu količinu šoka za samo trideset pet godina. Prsnula sam u smeh i brzo pokušala da popravim štetu, mašući rukama i objašnjavajući da se šalim.
A Nevena, držeći se za grudi kao da je doživela preskakanje otkucaja srca, izgovori rečenicu koja je srušila kancelariju: „Jao, ćuti, dobro je… bukvalno sam izneverovala da si toliko stara!“
Tajac je trajao tačno pola sekunde. A onda je nastala euforija.
Moje starije kolege, oni isti ljudi koji su vrlo dobro znali da tog dana slavim četrdeset peti rođendan, počeli su da padaju sa stolica. Neko se zagrcnuo kafom. Ljudi su plakali, udarali po stolovima, hvatali se za stomake i crveneli u licu. Ako je trideset pet u Neveninoj glavi bio živi fosil, mojih stvarnih četrdeset pet je verovatno spadalo u domen arheologije i Tutankamona.
Smejala sam se sa njima, brišući maskaru i pokušavajući da dođem do daha.
Danas, kada razmišljam o tom danu, shvatam genijalnost čitave situacije. Istina je da, kada imaš dvadeset godina, svako ko ima stambeni kredit i bol u donjem delu leđa deluje kao da je lično poznavao egipatske faraone. Verovatno sam i sama u njenim godinama tridesetogodišnjake posmatrala sa blagim sažaljenjem, pitajući se kako uspevaju da žvaću čvrstu hranu.
Ali, ono što mladost ne zna, a što sam ja tog jutra tako snažno osećala, jeste suština rođendanskih svećica. Broj na torti je apsolutno nebitan. Prava mera života nije godina proizvodnje, već kilometraža ispunjena ljubavlju, smehom, zdravom decom i mirom u duši. I zato, svaki put kad jedem pogačice za rođendan, setim se kako je lepo biti „toliko star“, zdrav, i beskrajno srećan.
Ostavite odgovor