Разгрнуо сам гране и шибље. Доле у клисури чуо се хук реке. На овом месту не могу да се спустим до обале, закључиo сам. Страна клисуре је била стрма, а међу љутим сивим стенама тек где-где, зазеленела би се крошња кржљавог дрвета чије је корење у пукотинама стене, на чудноват начин налазило пут до растресите земље, нама невидљиве. Обазрео сам се на једну и другу страну, опасно се нагнувши не бих ли боље сагледао литицу, али нигде у видокругу није било безбедног приступа обали реке. Једино ми је преостало да се вратим педесетак корака назад кроз шибље до једва приметне стазе у шуми коју су вероватно животиње начиниле на путу до појила. Наставио сам журно, пратећи стазу, јер је хучање реке још више појачавало жеђ коју су изазвале жега и слане сардине из конзерве, које сам у подне појео у хладу оног великог јавора. Ускоро, стаза се прикључи добро утабаном путељку, а падине клисуре постадоше мање стрме и питомијег изгледа, обрасле травом и прошаране шумарцима. И тада угледах прве колибе. Самоуверено сам се упутио према насељу на обали. Прва ме је приметила жена која је на ивици шуме прикупљала суварке, па их је у страху побацала и потрчала ка колибама вичући нешто деци која су се играла у шљунковитом плићаку. Запљускаше дечија стопала по зеленкастој води и зачас нестадоше иза првих колиба. У средишту насеља на бестравној заравни већ се окупила група стараца, жена и деце, знатижељно посматрајући мој долазак.
„Долазим у миру“ прозборих на чистом српском језику и раширих руке показујући да сам ненаоружан. Група се ускомеша размењујући међусобно грлене узвике, а онда се из масе издвоји старац дуге седе косе и браде и заустави се на пар корака од мене. Шта је говорио, нисам разумео, али гест је био недвосмислен. Одбијајућим покретом руке је показивао да се вратим, а другом руком је стискао чворновату батину, налик пастирском штапу и једним њеним крајем ударао о земљу.
„Да пијем“ проговорих. Скупих шаку у облик посуде и принесох је уснама забацујући главу, а другом руком показах према реци. Старац схвати и помери се у страну ослободивши ми пролаз. Вода је била бистра и хладна. Док сам пио, каменчићи на дну као да су поигравали подстакнути игром светлости кроз таласиће које сам на воденој површини стварао додиром својих усана. Усправио сам се. Вода је капљала са усана и седмодневне браде. Шаком обрисах уста и начиних лагани наклон главом у знак захвалности. Старац ме је без речи испитивачки посматрао. Све на мени било му је чудно. И одећа, и кратка коса, и кратка брада. И стасом сам одскако од окупљених. Иако нису били ниског раста ја бих са својих близу два метра и у њиховом кошаркашком тиму сигурно играо центра. Скинуо сам ранац, и машио се за џеп кошуље. Запалио сам последњу цигарету. Није ме зачудио жамор сад већ око мене окупљених становника насеља, кад издувах први дим. Упирали су кажипрстима у мене и смејали се. Баријера страха и неповерења била је отклоњена.
Овде ћу на тренутак да застанем и да вам објасним шта ме је нагнало да се са удобне столице испред компјутера, преселим 8 000 година у прошлост, у ову сурову дивљину. Нагнао ме је мој авантуристички дух. Привукла ме је могућност да и сам учествујем у догађајима, да делим добро и зло са јунацима приче, да осетим доток адреналина у узбудљивим ситуацијама, истовремено сигуран да у сваком тренутку могу да се вратим у садашњост, јер о свему одлучујем… ЈА, писац.
Брзо сам задобио поверење свих житеља насеља. Са неколико удица и најлоном које су се нашле у ранцу постао сам занчајан снабдевач рибом наше настамбе. Рибе је било у изобиљу и гризла је као луда. Уствари највеће ловорике сам побрао кад сам показао своје кулинарске способности. Лутајући по околним ливадама, набасах на босиљак, сремуш и матичњак. Коприве је било свуд унаоколо. Уловио сам на глисту сома, мерио је богами добре четири киле. После дужег трагања, на обали сам пронашао згодан камен са удубљењем довољно великим да у њега стане сом и једва га донео до огњишта у колиби коју сам делио са старим клесачем камена. Клесач је био ослобођен осталих послова. Правио је за ловце врхове стрела и копаља, секире и сечива од камена и костију животиња. Док је он од комада камена обликовао некакву риболику фигурину, ја сам се дао у спремање поменутог сома. Прекрио сам дно камене посуде копривом и босиљком, очишћеног сома напунио сремушом и матичњаком који мирише на лимун, па сам где год је било места ставио исечене печурке, све то поклопио равном каменом плочом и преко тог наложио ватру. Да је ручак успео уверило ме је, задовољно мљацкање и мумлање за време и подригивање после јела мојих гостију; седокосог старца који је уживао поштовање као најстарији у насељу, најхрабријег међу њима, вође ловаца, мог собног колеге каменоресца и још двојице одраслих мушкараца.
Жене су ме заволеле, мислићете због моје младости и лепоте? Па хајде да кажем, можда. Делом и због игала које сам правио од рибљих костију. Али мислим да је пресудан тренутак био кад сам од рога јелена, стрпљивим стругањем, сецкањем и глачањем направио први чешаљ. Нису ми дале мира док свака жена у настамби није добила свој чешаљ. Жене воле да су лепе.
Дани су се низали. Становници села су ме прихватили као равноправног члана заједнице. Назвали су ме: Високи човек. Жеља ми се испунила, ево ме ту међу давним прецима. Носио сам одећу од грубо уштављене коже, бавио се ловом, риболовом, сакупљао дарове природе, живео сам са људима у њиховом микро свету у насељу које смо звали Кућиште. Научио сам основе њиховог језика, прилагодио се њиховим навикама. И они су умели да се радују и тугују, воле и мрзе, размишљају, уче… Заволео сам их.
У јеку припрема за зиму, најбољи градитељи повучени су у село и почели су изградњу нове колибе.
„Ово је колиба за тебе“, рекоше ми кад је изградња била готова. Зачудио сам се јер ми је у колиби са каменоресцем било удобно, а његово друштво пријатно. Одговорили су ми да је дошло време. Схватио сам. Но да би и вама било јасно, вратићемо се мало уназад.
Десило се то, пар месеци по мом доласку у село. Већ неколико дана сунце је још у јутарњим сатима најављивало високу температуру, тако да је свако тражио добру хладовину или освежење у реци. Поранио сам и пре свитања отишао на пецање. Али, овог јутра са уловом нисам имао среће. Зато сам око подне одлучио да се преселим. Пре неки дан сам пронашао добро место са каменитим дном, где би могли да се задржавају крупни смуђеви, па сам пошао тамо. Упутих се пречицом. Провлачио сам се кроз шибље, рукама разгртао изукрштане гране, сагињао се и прескакао оборена дебла. Повремено бих застао и ослушнуо. По све јачем шуму воде знао сам да ћу ускоро избити на обалу, кад некакво пљускање надјача дотадашњи монотон хук. Помислио сам да се можда некаква рибетина баца у плићаку и лице ми озари осмех. Кроз густо растиње беласала се површина реке, али завеса од лишћа је још увек заклањала добар део увале која се ширила удесно, где је вода удаљена од матице готово мировала. Пређох још пар корака и угледах призор због којег ми клецнуше колена. У плићаку се брчкала гола девојка. Препознао сам је. Била је једна од првих жена која је дошла са молбом да јој направим чешаљ. Црнокоса крупних тамних очију са израженим јагодицама на лицу, достојанственог држања и хода имала је све оно што природа може да додели људском бићу не штедећи на лепоти. Стајала је у води до појаса и рашираним рукама пљускала по води. Влажна јој је коса у бичевима падала по раменима и лепила се за кожу посуту ситним блештавим капима. Сео сам на траву украј воде и наставио да је посматрам. Није ме одмах приметила. Безбрижно је наставила игру час урањајући у воду до грла, час се издижући у свој својој лепоти. Онда, спазивши ме, осмехну се и без стида ме позва:
„Хајде уђи, баш је пријатно!“
Нисам се двоумио. Збацио сам одећу и упустио се у безазлену игру. Ослобођен срама и стега, васпитањем наметнутог схватања пристојног понашања цивилизованог света XX века, уживао сам у нехотичним додирима наших голих тела, пријатном миловању хладне реке, веселом смеху ове младе жене.
Од тог догађаја смо неосетно, сваким даном проводили све више времена заједно. Првих дана смо се случајно сретали. Онда схватих да је тржим погледом чим бих главу помолио из колибе. Једног јутра је затекох на месту где обично пецам, док су остале жене у шуми тражиле печурке и јестиво корење. Чекала је мене… Смејала се кад сам јој сутрадан пружио букет цвећа које сам набрао на ливади… Из шуме је донела прегршт купина и хранила ме њима, а онда рекла: „Пољуби ме.“… Плакала је кад ми је у лову разјарени вепар кљовом распорио бутину…
Све то није прошло незапажено у насељу. Ови људи нису знали за брак, али су очигледно знали шта је љубав. Нису знали за породицу, али су знали шта је заједнички живот, јер је њихова заједница уствари била једна велика породица. О сваком детету су сви водили подједнако рачуна чим је мајка престала да га доји. Живели су у паровима, али само док им је заједнички живот био заиста заједнички. Чим би привлачности и љубави нестало, разилазили би се. Настављали би одвојен живот у оквиру заједнице у насељу и тражили новог партнера.
И тако нас је узајмна привлачност уселила у заједничку колибу, а потом је привлачност прерасла у љубав.
Љубав је из дана у дан је постајала снажнија. Јутром бих се будио са осмехом на лицу и радошћу у срцу, свестан да је пред нама још један дан заједничког живота, који ће се завршити страсним загрљајима у нашој колиби. Она је блистала. Очи су јој добиле сјај, који дотад ни у једним женским очима нисам видео. Заједно смо лебдели у несвакидашњем свету створеном само за нас. Душе су нам се спојиле у једну. Пожелео сам да ми роди ћерку, сина, свеједно. Онда се уплаших. Постао сам свестан да смо она и ја две паралелне линије, које по дефиницији ма колико се приближиле једна другој, никада не могу да се споје, јер раздвајало нас је тих 8000 година. Знао сам да ћу у једном тренутку морати да донесем одлуку. Или остајем са њом или се враћам у двадесет први век. Језа ми прожме читаво тело. Уплашио сам се могућег растанка.
Постао сам још нежнији према њој. Као да је предосетила да се спрема некаква велика несрећа, постала је тужна, сваке ноћи се привијајући уз мене све јаче и јаче. Телом, душом, читавим бићем. И донео сам одлуку. Остаћу са њом. Осетио сам огромно олакшање. Препустих се срећи.
Стиже зима. Околна шума и село добише бело рухо меких облика. Обалу реке оковао је лед. Само на средини, где је матица била најјача остала је двадесетак метара широка тамна пруга прошарана белином понеке санте леда која је журила ушћу. По дану смо ми становници Кућишта често ишли по дрва у шуму, а ако би наишли на трагове дивљачи у снегу пошли би у лов, или мирних дана без ветра у риболов. У сумрак би се све смирило. Утихнуло. Ноћ би обухватила село хладном тишином. Кад би се ватра на огњишту загасила, сви би позаспали грејући једно друго голим телима ушушкани под крзненим покривачима. Но, једне вечери није било тако мирно. Од поподнева из шуме се чуло завијање вукова. Онда смо угледали тамне силуете како се у сумрак спуштају између завејаног дрвећа. Морали смо да заштитимо насеобину. Пољубио сам моју дружбеницу у врх носа и испратио је до колибе у центру насеља. Жене и деца су ту биле сигурне. Навалу чопора дочекасмо спремни. Најснажнији и највештији ловци наоружаше се копљима, тољагама и каменим секирама, остали бакљама чији је врх био умочен у смолу и животињску маст. Бакље су вукове једно време држале на одстојању. Онда се најхрабрије животиње гоњене глађу спустише међу колибе. У борби и јурњави, измеша се вика и режање, кркљање и скичање, искре бакљи и прах усковитланог снега. Битка је трајала петнаестак минута. На попришту остадоше четири вука разлупаних лобања или тела прободених копљима. Остали се повукоше у шуму осмуђени, уплашени или рањени. У другом налету, који је био бешњи и жешћи, угледао сам једног од бакљоноша како се машући буктињом оклизнуо и посрнуо. Заскочи га крупна вучица шкљоцајући зубима. Крв обоји снег. Неколицина најближих бранилаца прискочи у помоћ бакљоноши и умлати вучицу. Унаоколо је још увек трајала борба са помахниталим животињама и најзад се чопор повуче. Нас неколико извукосмо лешине побијених вукова изван насеља и одахнусмо са олакшањем. Разговор живну и пођосмо ка колиби са женама и децом. Испред колибе је стајао вођа ловаца окружен женама и чекао нас. Кад смо стигли, он ми приђе врећи главом, потапша ме по рамену и стегне ме за мишицу. Жене око њега су ме чудно гледале и неке од њих погнуше главе. Нисам одмах схватио шта се догодило. Жене су се размакле да ослободе пролаз и ја уђох у колибу. Она је лежала покривена крзном. Моја срећа, моја љубав, драгуљ који сам овде пронашао. Бледа, тешко дишући, гледала ме је тужно, без речи. Падох на колена поред ње. До јутра је умрла. Била је једина која је настрадала. Жене су ми касније испричале да је у јеку битке огрнула крзно, зграбила бакљу и истрчала да нам се придружи у борби.
Следећег дана сам се полако упутио уз завејану узбрдицу праћен немим погледима становника Кућишта. Тако је Високи човек заувек отишао.
Онда сам уздахнуо и подигао руке са тастатуре загледан у угао монитора. Тамо није било ничега сем плаве боја позадине која је почела да губи интензитет.
Ostavite odgovor