Mrak je pao, a on je još uvek bio u šumi. A tamo gore, kroz izukrštane grane, mesec se belasao tankim srpom.
Hej, pa tako je bilo i one letnje večeri dok je sedeo kenjkav na šamlici, a mati mu u lavoru prala izodirane noge. Evo i sad oseća njene meke dlanove.
„Neću još u krevet mama“, bunio se iako su mu se oči sklapale.
„Moraš da spavaš, da porasteš, da i ti postaneš čovek, izrodiš decu… Deca moraju da spavaju.“
Isti takav mesečev srp posmatrao je kroz prozor šinobusa kad se sa ocem vraćao iz Novog Sada sa poljoprivrednog sajma. Tad, dok su na sajmu posmatrali konje i jahače, takmičare u utakmici preskakanja prapona, kad se divio devojci koja je u tesnim, belim jahaćim pantalonama i tamnom kostimu koji je isticao njen tanak struk, projahala tik ispred njih i nešto nežno govorila konju, tad je prvi put osetio veliki strah. Baš u trenutku kad je konj frkćući i šumno dišući na trenutak zastao ispred prepone spremajući se za skok, tu tik do ograde, naspram oca i njega. Začuo se prasak i lomljava na drvenoj tribini prekoputa njih. Konstrukcija se prvo pod teretom publike lagano naherila, a onda srušila. Ljudi su vikali. Neka žena je histerično vrištala, dva milicionera su trčala preko travnatog terena izbegavajući prepone…
„Ne boj se!“ progovorio je otac i prebacio mu ruku preko ramena, „biće sve u redu, sine. Ne boj se.“ Pripio se uz očevu nogu i osetio se potpuno zaštićenim.
Da, i one večeri je gledao u mesec dok je sav ustreptao čekao devojku u mini suknji koju je upoznao u amfiteatru fakulteta.
„Gle kako se mesec nakrivio“, govorio mu je sin i slobodnom rukom pokazivao ka nebu, dok je drugom držao mlađu sestru, a tramvaj protutnjao pored njih žureći niz bulevar.
Jutros, kad je u pratnji unuka pošao u kiosk po novine nije bilo meseca, ili se moguće je, izbledeo, nije video na sivom nebu.
„Požuri deda, baš si sporać“, vukao ga je za ruku unuk, „mama nas čeka“.
„Hajdete unutra da popijete kafu“, pozvala ga je snajka.
„Neka, hvala, popio sam već sa komšijom. Mi tako svakog jutra, ma znaš i sama, jednom kod njega , drugi put kod mene. Dosadno nam je da sami ispijamo kafu svako u svom stanu.“
„Kako hoćete. Vidimo se danas za ručkom. Nedelja je. Čekamo vas.“
„Ćao deda. Pokazaću ti novu igricu na tabletu. Super je.“
Jutarnje sivilo povuklo se pred stidljivim sjajem jesenjeg sunca. Bivalo je sve toplije. Dve devojke koje je susreo smejale su se. Jedana od njih, ona sa žutim šalom, koji je isticao tamnu boju njene kose, ga je pogledala i nešto rekla drugarici. Bile su mlade i lepe. Odjednom, starac je živnuo. Nije mu se išlo kući. Podigao je lice prema suncu i zažmurio. Onda je iz džepa izvadio mobilni i otkucao poruku: „Nemojte da me čekate. Danas neću doći na ručak. Pozdrav!“
U pekari je kupio picu. Bila je ukusna, sa dosta kečapa. Jeo je malim zalogajuma, hodajući. Na ivici grada, opkolile su ga prizemne kuće periferije. Šuma, već siva i prvim jesenjim mrazevima, ogoljena, čekala ga je raširenih ruku. Uska staza, odvojila se od poljskog puta. Dve veverice su mu trčeći po opalom lišću presekle put, a onda se uspentrale brzo i vešto uz stablo. Zašao je duboko u šumu, povremeno zastajući na mestima gde je drveće dozvoljavalo suncu da ogreje tlo.
Osluškivao je tišinu šume, ponekad prekinutu neobičnim zvucima. Da li se to kos oglasio zviždukom, a zatim ponovio pesmu u nešto drugačijoj varijaciji? Nije bio siguran. Čudno je kako čovek izgubi uvo za zvuk šume. Sa lakoćom je rešavao diferencijalne jednačine, sagradio desetak manjih i većih mostova, a evo nije bio siguran da li je crna ptičica koja je preletala sa grane na granu kos ili neka druga, da li hrapava kora ovog drveta štiti stablo graba, hrasta ili bukve?
Hodao je bodro već dugo. Udisao je punim plućima. Hvatao zvuke, njuškao mirise. Ovaj proplanak sa usamljenim drvetom mu se svideo. Pogled je pucao na zatalasano zelenilo četinara i žute mrlje listopadnih šumaraka, a tamo u daljini, belasao se grad. Seo je da se odmori i pojeo drugu polovinu pice. Sunce se priklonilo zapadu. Zahladnelo je. Sakupio je suvarke i polomljene grane, doneo je ne bez muke dovoljan broj velikih kamenova i poslagao ih oko buduće vatre. Kresnuo je šibicu kad su okolna stabla počele da tamne, a sunce se spustilo iza padine. Pucketanje i prijatna toplota su mu opustili telo. Dugo nije ovoliko pešačio. Sedeći na panju, zadremao je. Kad se prenuo nije bilo plamena.
Nabacao je pregršt suvaraka i prodžarao zagaslu vatru debljom suvom granom. Iskrice su se vinule u vis. Plamen je stidljivo liznuo iz gomile suvog granja boreći se za prevlast sa gustim plavim dimom i brzo ga nadvladao ružičastim jezicima. Jačanjem plamena, dim bi se razredio, postajao gotovo neprimetan, samo bi se gde-gde nazirao i u sivkastim pramenovima uspinjao ka osvetljenoj krošnji drveta iznad. Čovek se vratio na panj i opružio noge. Zagledao se u razigrane jezičke, koji su lelujanjem izazivali magičnu igru senki na okolnom rastinju.
„Hmmm. Da li drvo voli vatru“, zapitao se „da li čezne da sagori, da prometi bit, da se pretvori u čistu energiju? Ili sad kad je završilo svoj život, odigralo zadatu ulogu, ima želju da se preda laganom truljenju i pretvori u prah?“ Za trenutak zastane, a onda glasno izgovori reči iz biblije: „Iz praha si nastao i u prah ćeš se pretvoriti.“
I ova zemlja po kojoj hodamo, razmišljao je, donosi plodove i održava život, to je njena uloga. Sve okolo ima svrhu i smisao. Početak i kraj. I ovo lišće i drveće, pa i mi. Ali život ne prestaje ni jesenjim opadanjem lišća niti smrću drveta, Njihov kraj je samo početak nečeg novog. Budemo tu, živimo, stvorimo nov život, završimo misiju…
Onda je dugo zurio u vatru bez ijedne misli u glavi. Da li da krene kući? Ne, neće. Neće nikud otići. Završio je svoju misiju. Stigao je na kraj puta. Sakupio je suvo lišće i napravio ležaj. Lišće je neobično mirisalo. Dotad nije osetio takav miris. Mirisalo je na kraj. Udobno se smestio na žutu postelju, pod glavu stavio kamen i sklopio oči. Vatra se polako gasila.
Ostavite odgovor