OGLEDALO

Već tri dana telefon je nem. Prvo sam strpljivo čekao, spreman da na prvi zvuk skočim i javim se. Sutradan sam se besciljno muvao po stanu pretvoren u uvo.  „Sad će“, vrzmalo mi se po glavi. Pogledao bih na sat i seo na ivicu stolice. Ništa. Otišao bih do kupatila i dok je voda šumno ispirala šolju, učinilo mi se da je telefon počeo da zvoni. Požurio bih u dnevnu sobu, ništa. Utišao sam televizor i odsutno buljio u ekran, dok me  kasno uveče nije ophrvao san. Ujutro sam se probudio, sav u znoju i pomislio: „A šta ako je noćas zvala , a ja nisam čuo zvono?“ Za doručak sam pojeo parče bajatog hleba i konzervu sardine. Plašio sam se da odem do prodavnice, jer baš tad bi mogla da me pozove. „Da nije telefon u kvaru“, pomislio sam i digao slušalicu. „Tu-tuuu… tu-tuuu“, oglasi se signal za slobodnu liniju. Okrenuo sam Damirov broj.

„Daaa“, javi se Damir. Znači radi, zaključio sam, ali ipak sam rekao Damiru:

„Eee, ’ajd’ pozovi me, izgleda da mi telefon ne radi, pa proveravam“, i spustih slušalicu. Telefon zazvoni.

„Radi?“, upitno će Damir.

„Radi“, odgovorio sam i zalupio slušalicu.

 Stajao sam nekoliko trenutaka neodlučno, a onda pošao u kupatilo da obrijem trodnevnu bradu. Ostavio sam otvorena vrata. Pogledah se u ogledalo, a onda zabezeknut, još jednom. Mog odraza nije bilo. Štipnuo sam se za obraz. Da ne spavam slučajno?  Budan sam. Šakom obrisah ogledalo, da nije zamagljeno? Nije. Vidi se tuš kabina koja mi je iza leđa, ali mene nema.  Prestravljen, potrčao sam niz stepenice saplićući se i umalo se ne sudarih sa komšijom.

„Kuda tako žurno komšija?“, pratile su me njegove reči, ali ja sam bez odgovora zalupio ulazna vrata i našao se na ulici. Sa strahom sam bacio pogled na prvi izlog i ugledao iskrivljene odraze automobila i prolaznika kako promiču, ali sebe ne. Potrčao sam niz ulicu. Trčao sam bez cilja, potpuno praznog uma, sudarajući se sa prolaznicima koji su se osvrtali čudeći se. Nesvestan bilo čega oko sebe, nesvestan proteklog vremena, tek na periferiji grada, u sumrak, usporih korak. Iza poslednjih kuća,  na livadi pored železničke pruge, ugledao sam nekoliko  ispregnutih kola sa arnjevima. Pored njih su sapeti mršavi konji, pri slaboj svetlosti predvečerja, čupkali gustu travu povremeno tresući duge vratove. Stara Ciganka izboranog lica, sa štapom u ruci, pazila je da negde ne odlutaju i odbijajući dimove iz lule, pokaže mi put kola.

„Idi tamo“, promrmljala je ne vadeći kamiš lule iz bezubih usta. Kao omađijan poslušah je i u sledećem trenutku nađoh se kod vatre oko koje su sedeli nasmejani muškarci i žene vodeći žustar razgovor. Gomila dece je trčala za  psom koji im je neprestano izmicao. Kad su me okupljeni oko vatre ugledali, razgovor zamuče. U tišini, prvo muškarci, a zatim žene izašli su iz kruga osvetljenog plamenom. Ostala je samo mlada Ciganka, koja je štapom džarala vatru ispod kotlića iz koga se širio miris kuvanog mesa.

„Sedi“, reče mi i pokaza na drveni tronožac. Na njenom licu pri treperavoj svetlosti vatre videla se igra svetlosti i senki. Imao sam utisak da se nalazim negde drugde, da sam se preselio u paralelni svet, drugi univerzum. Gledala me je crnim krupnim očima, kao da želi da prodre u moju dušu, da mi pročita misli.  

„Pričaj“, progovori  najzad. Zbunjen, razmišljao sam kako da počnem. Odakle?

„Ne vidim se u ogledalu“, istresoh reči.

„ Nesrećan si. Nesrećan zbog neuzvraćene ljubavi“, posegne za mojom rukom. Uhvatila me je za šaku i okrenula dlan na gore.

“Omađijala te je. Neprestano misliš na nju“, govorila je i kažiprstom pratila samo njoj znane linije na mom dlanu,  „pogrešio si. Zaslepljen njenom lepotom, poželeo si je, mislio si: to je ljubav. Ali ne, bio si joj dopadljiv. Samo neko ko je zasmejava, ispunjava vreme dokolice. Nije bila zanesena tobom koliko ti njom. Otišla je. Vratiće se. Pa će ponovo otići. Bolje da je zaboraviš.“ Onda mi je svojom rukom pokrila dlan i ponovila: „Bolje da je zaboraviš.“ Polako sam ustao i zamišljen krenuo prema gradu. Posle desetak koraka začuo sam kako je devojka zapevala tužnu cigansku pesmu. Okrenuo sam se. Kao iznikli, njeni saplemenici je  okružiše i pridružiše joj se u pesmi. Muškarci promuklim baritonima, a žene mekim altovima. Stajala je u sredini kruga ruku uzdignutih prema nebu, a duga bela haljina, skupljena ispod grudi, pokrenuta večernjim povetarcem  lako je lepršala kao da hoće da otrese cvetni dezen koji ju je ukrašavao.

Do duboko u noć sam lutao, a onda  pođoh u stan. Još na stepeništu začuo sam zvonjavu telefona.

„Ja sam“, čuo sam dobro poznati glas.

„Znam“, odgovorio sam i spustio slušalicu. Stajao sam nekoliko trenutaka zamišljen, a onda ušao u kupatilo i ne gledajući u njega, strgao ogledalo sa zida i svom snagom ga bacio na pod. Ogledalo se rasprslo u desetine manjih i većih komada. Sagoh se. Na svakom razbijenom delu ugledah svoj lik.