Kuća je bila spratna. Videla se još sa mosta, kao beličasta mrlja u sivilu praskozorja. A onda su je farovi kamiona obasjali jasnom svetlošću. Video se svaki detalj na fasadi i u lepo uređenom vrtu između kuće i rešetkaste metalne ograde. Samo je jedan prozor na spratu bio osvetljen, i to mi je privuklo pažnju. Ugledao sam jasno unutrašnjost prostorije i mladu jedru ženu koja se razgolićena, samo u gaćicama ispred velikog ogledala, okrenuta leđima prozoru češljala nakrivivši glavu na jednu stranu. Prizor koji sam ugledao ostao mi je urezan u svesti iako je sve to trajalo samo par sekundi. Kao na fotografiji, jasno sam video u ogledalu obline njenih dojki. Ona desna, prateći podignutu ruku sa češljem, stajala je savršeno utegnuta, dok je leva bila od sopstvene težine malo opuštena. Čelo je presecala vertikalna bora između obrva, a jamica na desnom obrazu je upotpunjavala pomalo ljutiti izraz lica dok se mučila da raščešlja svoju dugu tamnu kosu.
Ne samo tog, već i narednih dana ta sika mi se vraćala. Prosto me je opsedala, pa sam zato sledećih jutara, prolazeći istim putem, krivio vrat, usporavao na tom mestu želeći da ponovo vidim isti prizor. Prozor je ponekad bio osvetljen, ponekad zastrt zavesom, ili zatvoren. Uglavnom, uzalud sam se trudio. Četvrtog ili petog dana sam čak simulirao kvar na kamionu i zaustavio se ispred kuće. Podigao sam kabinu, čačkao nešto oko cevi sa gorivom, umazao ruke naftom i uljem. Domaćin, očigledno muž lepotice, predusretljivo se ponudio da mi pomogne.
„Šta je bilo majstore?“, oslovio me je oslonjen na kapiju. „Možda mogu da pomognem, mehaničar sam.“
„Hvala, ništa strašno“, odgovorih. „Filter goriva se zapušio. Istresao sam ga i isprao. Izdržaće do garaže. Nego… da li bih mogao da operem ruke?“, upitah pokazujući mu umazane dlanove.
„Naravno. Jelena, donesi sapun i peškir. Ili bolje Panol pastu, da čovek opere ruke“, reče domaćin, i otvori vrata pokazujući mi prema česmi pored betonske staze.
Ćutke, sam prao ruke, bacajući krišom poglede prema mladoj ženi koja je na korak od mene stajala nezainteresovano držeći peškir u ruci.
„Kako da vam se odužim?“, upitah je, dok sam brisao ruke i raširenih nozdrva uspaljenog mužjaka udisao miris koji se širio oko nje.
Miris, mešavinu dezodoransa i slatkastog znoja koji joj je izbijao na čelu i nausnici i koji me je toliko uzbuđivao. Ona je neodređenim pokretom zatresla ramenima, a grudi su joj neznatno zaigrale pod tankom majicom.
“Oh Bože, kakva žena”, pomislio sam i glasno nastavio:
„Da vam natočim malo mleka?“, upitao sam pokazujući glavom prema kamionu-cisterni.
„Ne volim mleko“, hladno odgovori prihvatajući peškir.
„Možda pavlaku, jogurt, kefir? Prolazim ovuda svakodnevno“, nastavih, „bilo bi mi zadovoljsvo da vas obradujem, gospođo“ i zavodnički se iskezih.
Nije odgovorila, samo se okrenula i pošla prema kući.
Sa Miroslavom sam se narednih meseci, mogu slobodno da kažem, sprijateljio. Svraćao sam i donosio mlečne poizvode, kafu, rakiju. Jednom prilikom kad smo se malo zapili, u poverenju mi se požalio kako više ne spava sa Jelenom. “To, Too”, pomislio sam, “to je moja šansa!”
U svakoj prilici, kad bi smo ostali sami, nedvosmisleno sam Jeleni davao do znanja koliko mi se dopada, ali ona je držala distancu i ostajala hladna. Umesto da odustanem, ja sam se sve više palio. Pokušavao na razne načine da joj priđem nadajući se da će na kraju da popusti. Toliko sam bio obuzet njome da sam počeo snagom volje da se pojavljujem u njenoj sobi. Ni sam nisam verovao da je to moguće, no sekvence koje su mi se pojavljivale u svesti , bile su sve jasnije i duže. Uspevao sam da je vidim u najintimnijim trenucima. U kupatilu pod tušem, u sobi pred ogledalom, dok se šminkala, oblačila. Otkrivao sam skrivene mladeže, malecni ožiljak na unutrašnjoj strani butine. Oh, kako sam želeo da utisnem poljubac na ta tajna mesta. Kao da je bila svesna mog prisustva, u tim trenucima ponašala se slobodnije, senzualno, bez stida, čak raskalašno. Bio sam svestan da je to prizvod moje mašte, neutoljive želje da je imam, dok prilikom jedne od noćnih poseta, nisam izdržao, ujeo sam je za vrat. Sutradan, dok sam sa Miroslavom komentarisao sinoćnu igru naše reprezentacije, krajičkom oka sam primetio flaster na Jeleninom vratu. Nisam mogao da verujem.
Ta neverovatna igra se nastavila. Kad bih svratio kod njih, ona bi ćutala. Trudila se da izađe iz sobe kad bih došao, odlazila je u komšiluk. Zato je u mojim noćnim posetama postala još zavodljivija, nestašnija. Bio sam ubeđen da ću uspeti i bivao sve uporniji u svojim nastojanjima.
A onda, jednog prepodneva ispred njihove kapije, u vreme kad je Miroslav na poslu, ugledah sivi Opel u koji je ulazio nepoznati muškarac. Na vratima kuće spazio sam Jelenu kako nasmejana maše čoveku koji je zatvarao vrata Opela.
* * *
Veliki naslovi u svim novinama, pa i na televiziji vest: TRAGEDIJA U KUĆI NA OBALI. Ljubomorni muž ubio suprugu, njenog ljubavnika pa sebe. Policija u nedoumici. Forenzičari pronašli tragove još jedne osobe u spavaćoj sobi na spratu. Istraga se nastavlja.
“Da, bio sam u prijateljskim odnosima sa pokojinim Miroslavom. Svraćao sam ponekad kod njih. Jednom mi se požalio da više ne spava sa suprugom… Da. Video sam sivi Opel ispred kuće.”
“Bili ste na listi osumnjičenih”, reče inspektor gaseći cigaretu. “Ali vaš alibi je van svake sumnje. Desetak ljudi je potvrdilo da ste u vreme zločina istakali cisternu u mlekari. Vaši otisci su svuda po kući, čak i na mestu zločina, u spavaćoj sobi.”
“Pa, pomagao sam Miroslavu kad je zbog krečenja premeštao nameštaj u spavaćoj sobi”, slagah, jer kako da objasnim da nikad sem u svojim mašterijama nisam kročio na sprat kuće?
Ostavite odgovor