ДУД

Отворила сам капију сеоског дворишта.

На шкрипу гвоздене капије зачу се лавеж пса завезаног у дну дворишта. То покрену живину. Из групе изађе петао белог перја, накостреши се и подиже црвену кресту. За тренутак ме погледа, затим издужи врат и јасно закукурика.

Живина се убрзо умири. Квочка ситним кокодакањем поведе пилиће у хлад.

Двориште поново утону у тишину.

Поглед ми паде на дрво у средини дворишта.

Стајало је усправно, широке крошње, пуне ситних љубичастих плодова.

Дуд.

„Боже, откад нисам видела дуд“, помислих. „Стоји овде годинама, а никада га нисам истински погледала.“

Приђох му и убрах једну дудинку.

Чим је пукла под зубима, детињство се вратило.

Ниједно воће није имало такав мирис и такву слаткоћу. Јели смо га сваког дана док је трајала његова сезона. После су долазиле трешње, шљиве, јабуке… али дуд је увек био први укус лета.

Прошло је много година откако нисам пробала дудинку.

Неосетно су се низале године, нови људи и нови догађаји.

Само је дуд остао исти.

Рађао је сваког лета, као да није марио ни за сушу, ни за кишу, ни за мраз.

Комшиница ме затече испод његове крошње.

Погледа отпале плодове и, уз осмех, поче да прича како јој сваке године праве неред по дворишту. Позва ме на кафу и врати се у кућу.

Лишће зашушта.

И врати ме много година уназад.

Моја другарица, њена сестра и ја седимо на старом џаку испод дуда. Једемо дудинке право са земље, без прања. Причамо, смејемо се, не журимо нигде.

Њихова мајка нас опомиње да не газимо плодове. Сакупиће их за свиње.

Ми се смејемо.

„Значи, и ми смо мали прасићи.“

Испод истог тог дуда висила је љуљашка. Обичан конопац и једна ћеремида као седиште. Било је довољно за сву срећу света.

Смењивале смо се без свађе, уверене да ће тако бити заувек.

А онда није.

Више смо почеле да гледамо на себе, а све мање на дуд.

Постајале смо девојчице, девојке, жене, мајке.

Разишле смо се.

Свако је отишао својим путем.

Само је дуд остао.

Као сведок времена.

Комшиница је причала о свом детињству, а ја сам мислила на своју другарицу.

Нема је више.

Дрво је остало.

И даље сваког лета рађа исте оне плодове.

Као да памти све нас који смо испод њега одрастали.

Убрах још једну дудинку.

Била је исто онако слатка као некад.

Само нас више није било исто.