ЦИПЕЛЕ

Био је то један од оних лепих дана позне јесени. Сунце је још увек миловало земљу својим топлим зрацима, а птице певале у зеленим крошњама. Мирис зрелих биљака ширио се ваздухом и подсећао да је све пролазно. Природа је мирно прихватала своје промене, знајући да после сваке јесени долази ново пролеће.

Седела је са својом другарицом испред њене куће. Окружена дрвећем и удаљена од градске вреве, кућа је више личила на викендицу него на породични дом. Другарица је ту живела са остарелим родитељима, помажући им у свему. Највише им је значило то што није отишла далеко.

Пиле су кафу на тераси и уживале у разговору.

Очекујући човека који је требало да сложи дрва у шупи, смејале су се неким својим причама када се зачу шкрипа капијице.

„Ево га, Гоки, то је он сигурно. Само он улази тако бојажљиво, као да се плаши да нас не узнемири, а ми га једва чекамо“, насмеја се другарица.

„Ајде, уђи! Ево, дошла ми је другарица, па седимо и причамо. Тебе очекујем. И тата ти се нада. Само да га позовем.“

Човек је прилазио лагано, као да се извињава што уопште долази. Био је висок, лепо грађен, уредно подшишан, са већ проређеном косом зачешљаном према темену. Поглед му је био благ и стално је лутао негде изнад главе саговорника. На себи је имао дуксерицу, вероватно синовљеву, и црне панталоне.

„Како ће овај човек да ређа дрва?“, помислила је. Ништа на њему није одавало човека навиклог на тешке физичке послове.

Пружио је руку и, уз благ осмех, представио се.

Њену пажњу привукле су његове шаке. Дуги прсти, неговане руке и уредно поткресани нокти више су припадали неком професору или инжењеру него човеку који зарађује цепајући и ређајући дрва.

Стигао је и Славкин отац, па њих двојица кренуше према месту где су нацепана дрва чекала да буду сложена. Али, како ред налаже, прво су сели да попију кафу и по једну ракију.

Док је Славка у кухињи кувала кафу, она је посматрала двојицу мушкараца. Један је имао осамдесет две године, други око шездесет. Две различите генерације, а тако лако су проналазили заједничке теме.

Тада јој поглед паде на његове ципеле.

Старе, кожне, уредно угланцане. Нису биле по последњој моди, али су носиле оно што нове ципеле не могу да имају – траг времена и достојанства.

„Како ципеле понекад знају да испричају човека“, помисли, баш у тренутку када је Славка изнела кафу.

Разговор је текао природно, прелазећи са једне теме на другу. После неког времена није одолела да упита:

„Ко је, у ствари, овај човек?“

Славка се благо насмеши.

„То ти је дуга прича. Дошао је са Косова када су почела она несрећна времена. Био је инжењер, врло успешан човек. А онда је, као и многи други, морао преко ноћи да напусти све.“

Није стигла да исприча више.

Човек, као да је чуо њихов разговор, окрену се према њима.

„Мој брат од стрица био је генерал“, рече мирно. „Можда сте чули за њега. Преминуо је пре неколико месеци.“

„Наравно“, одговорила је. „Наше локалне новине су писале о томе.“

Осмехнуо се, онако тихо, са поносом који није тражио ничије дивљење.

„То је био мој брат.“

Заћутао је на тренутак, као да је у мислима прешао пут дуг много година.

„Ми смо, кад је све почело, преко ноћи напустили кућу. Понели смо само оно што је могло да стане у један ауто. Остало је остало…“

Нико није прекидао тишину.

На крају проговори Славкин отац.

„Тако је морало тада. Човек не бира увек околности. Само гледа како да сачува породицу.“

Старина је то говорио мирно. Као војни психолог у пензији, током живота је нагледао и растанака и почетака. Добро је знао колико човек може да понесе у једном коферу, а колико мора да остави у себи.

Човек климну главом.

„Било је тешко. Али, Богу хвала, деца су нашла свој пут. Син и ћерка живе и раде у Београду. Најмлађи је остао са нама. Говорили смо му да иде, да не брине за нас… Није хтео.“

Док је говорио, пажљиво је ређао цепанице. Једну по једну. Као да не слаже дрва, већ године свог живота.

„Како деца одлуче, тако нека буде“, рече Славкин отац. „Ево, и моја Славка се вратила. Шта бисмо мајка и ја сами?“

Човек се само благо осмехну.

Гомила дрва полако се смањивала, а сложени редови расли су један за другим. Све је радио без журбе, али прецизно, као човек који је одавно научио да се ништа добро не завршава на брзину. Око њега се ширио мир који човек стекне тек када прихвати живот онакав какав јесте.

Поглед јој поново паде на његове старе, угланцане ципеле. Преко њих се ухватио танак слој прашине, али знала је да ће их, када посао буде завршен, пажљиво очистити. Сутра ће поново заблистати, спремне за неки нови посао, као да никада нису прошле толики пут.

Тек сада је разумела зашто су јој привукле пажњу чим је ушао у двориште.

Нису оне говориле о човеку зато што су биле старе, нити зато што су биле угланцане.

Говориле су о путу који је у њима прешао.

„Е, моја Гоки“, насмеја се Славка, „тако ти је то. Свако носи своју причу. Па ето… и нас две.“

Насмејала се и она.

Поглед јој одлута ка крошњама дрвећа. Лаган ветар заталаса лишће и понеко пожутело листић тихо паде на земљу. Дрво се није опирало јесени. Знало је да сваки губитак није и крај. Стајало је мирно, сигурно да ће после зиме поново озеленети.

Јер, ако сачува корен, дочекаће и своје пролеће.