Čekajući refren

Rođen je kao savršen dečak, plave, loknaste kose i plavih očiju. Od rođenja, koliko god ga je baba, majčina majka, čuvala od svakakvih pogleda, naročito onih „urokljivih“, stalno se dolazilo da se vidi „anđelče“, kako se govorilo za prinovu. Naravno, i da se dete daruje, valja se.
Bilo je tu tetaka od svakakvih linija, pa i onih poodavno prekinutih.
Pristizale su da posete svoje davno odrođene rođake, koji su sada konačno dobili muško u liniji svog roda nakon dve generacije.
A i da se vidi taj stan od firme koji je deda deteta dobio, a tu je svakako i novi nameštaj. Sve to treba dobro odmeriti, ne bi li se posle prenelo ondašnjim starim ujnama, strinama, babama, sve samim udovicama, da i one doznaju dokle je njihov rod, iako uglavnom od muževa svojih, „dogurao“.
A strine i ujne mogu nekad biti veći rod i od najkrvnijeg. Zbog nastojanja da opstanu u familiji, one se toliko srode, da bi i krvi dale za muževljevu familiju. Naročito one koje nisu mogle roditi. A takvih je bilo više, kao da je u toj porodici vladao nekakav decenijski neplodni period.

Tako je Anđelko, jer se podrazumevalo da dobije baš to ime, bio dočekan kako dolikuje malom knezu.
Uživao je u toj ulozi, sve dok nije došlo vreme da progovori, pa je već umnogome prešao taj period kada jedno dete treba da kaže prvu reč.
Glas je ispuštao, doduse, plakao je vrlo glasno; čuo je, reagovao je na zvuke oko sebe, naročito na babino glasno coktanje jezikom. To je njoj ostala navika od teranja ovaca preko glavnog puta do livade.

Već je napunio tri godine, a Anđelko ni reč nije progovorio. Čak ni „mama“.
U međuvremenu mu je tata uporno izgovarao tu reč, prosto „gurajući“mu je u usta, praveći pritom neviđene mimike, ne bi li prvo to progovorio. A dečak se samo smejao.
„Pa on se meni smeje u lice!“

Jedan dečiji psiholog je rekao da je dete doživelo neku traumu, videlo, čulo nešto što ga je uplašlo, nema drugog objašnjenja. Drugi je ustanovio da je dete, prosto, lenjo i da se dešava to, kod muške dece naročito.Treba li reći da je psiholog ženskog roda?
A baba je bila ubeđena da je ona lepo govorila kako ne treba puštati onoliku rodbinu u kuću.
„Džaba im svi pokloni! I veštice donose poklone!“

Tek u četvrtoj je izgovorio prvu reč: „supa“. Otkud detetu baš supa!?
Ipak, daljim istraživanjem, utvrđeno je da je to „cupa“. Baba mu je pevušila: „Opa-cupa tanca“.

Kako se po svemu može zaključiti, baba je imala veliki uticaj na Anđelka.
Nakon prve reči, usledila je i prva rečenica. Zaprepašćujuće razgovetna.
„Hoću kakam.“
Koliko god bila čisto izgovorena, u roku od nekoliko sekundi njeno vizuelno-mirisno značenje takvo nije bilo.

Anđelko je bilo milo dete. Iako je malo pričao, to što je rekao bilo je vrlo smisleno i jasno.
Najviše je recitovao pesmice kojima ga je baba učila. Svaka životinja je imala svoju. Tako ih je znao prepoznavati kada ih vidi na slici ili u štali, gde je voleo da se krije, kada odu na selo, koje su cesto posećivali, jer baba je govorila da grana ne treba previše da se širi od svog korena i stabla. Podložnija je vetru da je slomi.
On je tamo bio svoj na svome. Sve slike i zvuke o kojima mu je baba govorila, tamo je pronašao.
Jednom su ga našli usnulog na bali sena.

Baba je te zime, kada je napunio šest godina, osetila nekakvu slabost, za koju je izjavila da je prolazna. Ipak, nije uvek govorila to što je i mislila. A mislila je ono što mudracu poput nje ne bi promaklo – da joj se bliži ono…

Dovijali su se kako to da kažu Anđelku, detetu koje je sve vreme raslo uz babu, iako mu ni drugi nisu nedostajali.
On je plakao, jako, jako…
Baba nikada ne bi otišla na selo bez njega, kroz plač je jecao…

Ubrzo zatim je opet prestao da govori. Pribojavali su se da će to dugo potrajati, a možda i zauvek. Jer, uz babu bi to bilo drugačije. Gledao je šćućuren iz nekog ćošku decu iz susednih kuća kako se jurcaju, skrivaju, smeju, pevaju.
A onda je podizao pogled ka daljini, kao da je odavno prevazišao te njihove igre.

Konačno, baš pred upis u prvi razred, progovorio je. Laknulo im je. Međutim, u govoru je pravio pauze. A kada su ga posmatrali netremice, dok ne ispljune tu reč koja je zapela kao koštica od trešnje, on je ponavljao iste slogove.
Drugim rečima, mucao je.
Ocu se činilo lakše da nikako nije govorio, nego da muca. Majka je bila srećna što dete može da joj kaže kada je gladno i žedno, makar mucajući.

U školi, deca iz varoši su se već znala, pa im njegova mana nije bila nepoznata. Zato mu se nisu smejala. Osim jednog malog – niti sitnijeg deteta, niti zluradijeg. Valjda da bi skrenuo pažnju sa svoje zakržljalosti. Ponekad su se neki pridruživali toj maloj zlici, valjda da bi bili zanimljivi, ali su brzo odustajali kada su nailazili na blede poglede svojih drugara.

Učitelji su bili strpljivi, iako se našla jedna nastavnica u petom razredu, i to matematike, koja je zbijala šale na njegov govor.
„Dok ti izgovoriš Pitagorinu teoremu, i hipotenuza će se rastegnuti.“

Anđelko je, uprkos svemu, bio dobar đak. Kao da je u tim pauzama između reči skrivao velike zalihe neizrecivog znanja.
Počeo je da piše pesme. U početku krišom, u posebnoj svesci. A onda je majka, primetivši ga kako nešto upisuje u svesku kojom je zaklonio ruku s olovkom, otkrila njegovu sklonost.
Bile su to pesme o proleću, letu i jeseni. Zimu nije voleo. O životinjama, poput onih kojima ga je baba učila.
Ubrzo su, tako otkrivene, pesme našle put do nastavnice, koja je već uočila izvesni talenat kod Anđelka u njegovim pismenim zadacima. Čak tri su odabrane za školsko i međuškolsko takmičenje i svaka je našla mesto s nekom nagradom.

Svaki mladi pesnik je trebalo da svoju pesmu odrecituje na školskoj priredbi. Pitali su se kako li će on to izvesti. On se tnajviše pitao i priželjkivao da se dogodi neki zemljotres.

Ipak, desilo se ono što podsvest čoveka, iako to bio mali čovek, dete, za svaki problem nađe rešenje.

Usred stihova, na mestu gde je zastao, da ne bi ponavljao slogove, on sledeće reči iznenada izvi u visoke tonove, a oni opet, od njih načiniše melodiju, koju je u tom trenutku čuo u glavi.

I tako, njegova recitacija se pretvori u pesmu.
Aplauz je bio gromoglasan.
Cela sala ustade sa stolica na noge, osim onog sitnog dečaka.
Ionako se ne bi video.
Dugo se pričalo o tom događaju.

Dok su drugi pričali, Anđelko se ozbiljno posvetio svojoj otkrivenoj veštini, pa je svaku rečenicu pretvarao u melodiju. Čak i kada bi majku pitao šta ima za ručak. Svima je novi Anđelko bio zabavan. I on sam sebi. Uživao je u tome.

Puno je pesama nastalo. Mnoge nije stigao ni zapisati.
Čak su ga i nastavnici podstrekivali da kroz pesmu odgovara lekcije. Vrlo inspirativno je to sve zvučalo, te su im i njihova sopstvena predavanja, koja su im sigurno morala dosaditi, postala zanimljivija; gledali su na štivo svojih predmeta iz drugačijeg ugla.

A Anđelko je postao zanimljiviji i devojčicama, a ubrzo već i devojkama, s obzirom na to da se u to doba ženstvenost iz gusenice brzo pretvori u leptira.
Nije bilo teško takvim šarenim leptirićima da se zaljube u bilo koji cvet, a kamoli u takav cvet kao što je Anđelko.
Njegova lepota je tek sada dolazila do izražaja. Pustio je onu kosu, lepu, svetlu, loknastu. Oči su mu caklile kao nebo nakon kiše.

Voleo je da se igra zanimljive geografije. Uživao je u tim dugim nazivima zemalja, planina, reka, s puno melodije.

I – upisao je geografiju.
Ispiti na kojima je polagao bili su najposećeniji.
Koliko god to bilo zabavno, znanje mu se nikako nije moglo osporiti. Pevao ili recitovao, tek, znanje mu je samo teklo.
Isto kao i muzika u njegovom glasu.

Tako je došlo do toga da dobije ponudu u jednoj lokalnoj muzičkoj grupi. Odmah je prihvatio, kao da je samo to i čekao.
A u stvari, iako su mu se sva vrata otvarala, sve mu se nudilo, on je i dalje čelao nešto drugo.
Svaka pesma mu je bila dobra, skladna, ali je znao da još nema dobar refren.
Onaj, koji svi znaju, pa i kada nemaju pojma koja je pesma. Kada prepoznaju pesmu tek kada stigne do refrena. Kada se lupe po čelu i zapevaju najglasnije.
E, to da mu je!

Devojka s kojom se viđao pomalo je ličila na njega. Samo bleđa. Kosa još svetlija, i nije bila loknasta, već ravna, a oči plave, ali bez gustine, kao nebo u ranu zoru.

Na njihovom venčanju je bilo skromno. Njegovi, njeni, kumovi, drugari iz benda i babina slika na mladenačkom stolu pored torte, jer je on tako tražio.
To njegovo „da“ svi su sa zebnjom iščekivali da izgovori, jer ako to prođe kako treba, svadba će biti „položena“.
I, začuđujuće odsečno je to „da“ bilo.
Kao prkos, odlučnost, dokaz da se do sada samo šalio sa svima.
Možda i jeste, ali nije znao da je i samog sebe uvukao u tu šalu.
Kao da mu je ona odgovarala.

Bledilo njegove žene bilo je s razlogom, to se ubrzo otkrilo.
Leukemija.

Nije se dugo mučila.
Samo ga je obgrlila, koliko je imala snage u rukama, da mu kaže da joj otpeva nešto, samo za nju.
On je našao odnekud svoje snage da joj je prenese pesmom, ali nedovoljno da je njome može oživeti.
Hteo je da to bude refren koji će joj u večnosti odzvanjati, ali ni tada ga se nije mogao dosetiti.

Nakon njene sahrane je opet zaćutao.
Ionako je smatrao da je sve već rekao.
Bend je napustio. Nije mu bilo do pesme.

Dobio je posao u opštini, u odeljenju za urbanizam. S jedne gomile na drugu premeštao je neke ispečatirane obrasce, po vasceli dan.

A onda, jednog dana, među tim kancelarijskim kuckanjima, lupkanjima i listanju hartije, začu jednu melodiju. Jednu od onih koje se samo jednom čuju i nikada ne zaborave.
Kao da je doprla sa onog starog, šuštavog babinog tranzistora, koji je stalno prislanjala uz uvo, zavrćući pritom maramu da bolje čuje.
Nije znao da li je odnekud s prozora ili iz njegove glave.
Kako god, melodija je bila tu.

Nije dočekao kraj radnog vremena. Ionako niko ne bi ni primetio da nije tu.
Pošao je ka kraju grada gde je živeo basista benda, da mu brzo, dok ga nije zaboravio, otpeva refren koji mu je pristigao kao pljusak iz vedra neba.

Retko kada se desi da tramvaj iskoči iz šina. Ali tog popodneva, tramvaj broj 9 rešio je da krene nekim svojim putem, koji mu niko nije nametnuo. Nekim, samo svojim.
I Anđelko je bio na tom skrenutom putu.
Neverovatno kako se dva puta tako mogu sudariti, kao da su jedini na ovom svetu, kao da nema nijednog drugog puta, pa da se mimoiđu.
Bio je oboren, a noga mu zdrobljena pod točkovima.
Crvena boja tramvaja prelivala se preko Anđelka, a njegova krv pojačavala je tu boju.
Nije stigao ni glas da ispusti.
A kamoli onaj refren…

Sahrana je bila malobrojna i tiha. Nemušta.
Još živi, otac i majka, nekolicina drugova iz škole, drugovi iz benda i roditelji njegove žene, pokraj koje ga i spustiše.

A sa neba, boje njegovih očiju, spusti se pljusak.

Basista benda u kapima kiše začu ritam neke melodije koju je, kao, već negde čuo.

Vrativši se sa sahrane, odmah ju je odsvirao na svojoj bas-gitari. Pozvao je gitaristu i bubnjara.

Majka Anđelkova dala im je jednu njegovu svesku. U njoj su pronašli stihove koji su se neobično uklapali uz tu melodiju.

Jedan momak iz grada, za koga su čuli da dobro peva, otpevao je pesmu u jednom studiju, u kojem su je i snimili.
Pesma je bila svima poznata, a naročito onaj momenat, kada dođe do refrena.

Tada su svi dizali ruke gore i pevali na sav glas.

I još uvek se prepoznaje i tako peva.

Ivana Maj