Jednom davno, toliko davno da se ne može utvrditi kada, živela su dva kralja. Ništa to neobično ne bi bilo da ta dva kralja nisu živela u istoj zemlji i bila kralja iste zemlje, a još i braća.
Jedan je bio uvek vidljiv, zvao se Gorjen. Drugi je bio nevidljiv za narod, samo je Gorjen znao za njega i zvao se Doljen.
On ga je zamenjivao kada je Gorjen bio umoran ili mu se spavalo, kada je hteo samo da šeta šumom i sluša ptice.
To kraljevstvo je bilo veliko, jedno od najvećih u dolini velikih planina, pa se o njemu pričalo i preko tih planina. U tom kraljevstvu se živelo onako kako je uređeno zakonom prirode, a onda i zakonima koje je Gorjen donosio, ne remeteći red prirode i običaja.
Narod je slavio Gorjena kao svog vidljivog Boga. On je bio smeran vladar, ne želeći da bude Bog, jer Uzvišeni može biti samo jedan. Dopadao se svom narodu toliko, da za to nije mareno. Jer narod, k’o narod, kada voli, voli kao jedno, veliko biće. Ni ne zna zbog čega, ali voli, a taj osećaj je tako lep i uzvišen.
Znao se red i poredak u svemu i svaki je red bio mali zakon, koji se prenosio generacijama. Nije bilo potrebe upisivati ih. Samo su poneki pisali, a i oni, samo ono što je u poretku od važnosti. Sve je imalo svoje ime, ne samo ljudi, kao da im je ime već odnekud dato.
Svaka pojava, svaka živuljka, biljka.
Sate nisu brojali, iako su znali za njih. Samo su ih propuštali, kao vodu u mlinskom točku. Ali su zato dan razdeljivali čak na osamnaest delova. Svaki deo je takođe imao svoje ime: Praskozorje, Zora, Svanuće, Jutro, Pre podneva, Podne, Posle podne, Suton, Predvečerje, Veče, Mrak, Doba noći, Ponoć, Gluvo doba noći, Prvi, Drugi i Treći petao. Onaj najvažniji deo dana, kada Sunce šalje prve zrake, bila je Zora, te su mnogoj ženskoj deci to ime davali da budu plodne.
Usevi su im uspevali jer su na lepom podneblju živeli. Nebo i zemlja su se gledali, zemlja nebu odozdo, a nebo zemlju odozgo, i tako živeli u harmoniji. Tako je bilo i s narodom te zemlje.
Često su i sami gledali u nebo i mnogi su znali da čitaju zvezde, uglavnom oni najstariji. Ko god dostigne starost, dobijao je to znanje, kao da mu ih je neko ulevao. Nije bilo onih privilegovanih višim znanjem od ostalih. Čak i sam kralj nije više znao od tih staraca. Zato su se stari veoma poštovali. A mladima se dosta posvećivalo, da i oni što više nauče sva ta stara znanja koja se ne zapisuju.
Jednog proleća, desila se velika oluja, kakvu ni oni najstariji nisu pre toga pamtili. Snažan vetar je stigao iza planina gde su živeli drugi narodi, s kojima nisu imali puno dodira, osim ponekog zalutalog skitnicu, katkada.
Vetar, do tada nepoznat, pa ni ime nije imao, beše toliko snažan da podiže zemlju sa sve usevima, zakovitla, kao da su tkanja iz predionica koje su žene tkale.
Podiže i mnoge kuće, od zemlje spravljene, a i ljude u njima. Stoku pokupi sve u stadima. Ponese ih visoko, da se približe samom nebu, koje je tada prvi put omirisalo zemlju, koju je do tada samo gledalo. Svide se nebu miris zemlje i zadrža sebi sva ta podignuta polja, kuće, ljude i životinje. Oni što ostadoše dole mogli su samo da gledaju u to čudo na nebu.
Kralj Gorjen beše u svom velikom zdanju od kamena, donošenog s vrha planina, pa ostade dole. Ali sve to je i on video, kao i ostali. Oni gore što poleteše, veliki strah i užas savlada, te mnogi izgubiše svest, a neki sve gledahu obamrli i predati, u iščekivanju onog šta će se dalje zbiti.
I zbi se to da se oluja primiri, a nebo se toliko zgusnu da poprimi čvrstinu tla, nalik zemlji, i smesti sav pritekli narod, sve sa svojim usevima i kućama, iako dosta izmeštenim.
Brzo se privikoše svi oni gore i nastaviše da žive, kao da se nije ništa dogodilo.
Ipak počeše da osećaju kako su oni privilegovani i posebni jer su baš oni odabrani da žive u nebu.
Donji narod, koji ostao na zemlji, gledaše na njih isto tako kao na označene milošću Uzvišenoga. Njima nije ništa nedostajalo, i dalje su imali svoju plodnu zemlju, kuće, i dalje se rađali. Oni koji su umirali smatrani su počastvovanima jer će obići nebeske sunarodnike.
Uskoro je bilo sve više starih koji su priželjkivali da što pre umru.
Sve je dobilo opet svoj red, jer narod je takav, brzo nađe smisao i u najvećim čudima. I oni odozgo ga ubrzo nađoše. Uvideli su da i gore postoje zakoni koje treba poštivati, da i gore, baš zato što je sve u harmoniji, sve mora imati svoj red, i to viši red nego što beše na zemlji.
A ipak, veoma shvatljiv i nimalo težak poredak, sve je teklo tako prirodno, tako već uređeno samo po sebi.
A kraljevi Gorjen i Doljen, onaj za koga se u narodu još uvek nije znalo, nisu znali kako da reše zagonetku, a to je kako sada vladati kada postoje dva naroda – nebeski i zemaljski.
Doljen Gorjenu govoraše da bi mogao on otići onima gore, ionako se za njega nije do sada znalo, pa ovi dole neće biti uskraćeni. Gorjen je tada primetio kod sebe nešto što ranije nije. Nije znao kako to da nazove, ali nije mu se davalo kraljevstvo, kako donje, tako i ono gore. Smatrao je da je to ionako sve bilo njegovo.
A Doljen je isto tako osetio prvi put nešto toliko snažno da mu je izazivalo groznicu, kao kada se nekom ponudi veliki dragi kamen, pa mu je dovoljno samo ruku da pruži da bi bio njegov.
Želeo je da bude nebeski kralj toliko, da mu je to bila jedina misao i svaki udah.
I po prvi put, njih dvojica braće, rođeni istog dana, jedan u Ponoć, drugi odmah nakon Ponoći, u Doba noći, imali su različite želje. Gorjen je određen za vidljivog kralja jer je prvi iz majčine utrobe izašao, ali su ipak bili braća i nikada do tada nisu to zaboravljali.
Sada, po prvi put, gledali su se drugim očima i uskoro ni očima nisu mogli da se vide.
Doljen je smatrao da je on uvek bio nevidljiv, a ipak dostojna zamena kada Gorjen nije mogao da vlada, a Gorjen je, opet, smatrao da je on od Uzvišenoga odabran, a da je Doljen bio samo zamena jer je on, Gorjen, izabran s razlogom, a razlog sam Uzvišeni zna.
Toliko su se prepirali, da je došlo i do toga da se potuku. Ubrzo se za njihovu tuču čulo. Od dvorjana najbližih, koji su do tada tek naslućivali postojanje brata kralja Gorjena, pročula se i ubrzo proširila ta vest munjevitom brzinom.
A narod, k’o narod, s početka je bio zaprepašćen, ali nije prošlo mnogo, pa prihvati novinu i da joj svoje mesto.
Tako dadoše i mesto novom kralju. Bilo je već mnogo onih koji su bili za njega, novog kralja, čak je bilo onih razjarenih jer se krilo od njih njegovo postojanje.
Jedan deo naroda je tada primetio kod sebe nešto što pre nije, a to je da mu se dopadaju promene i to da može da izabere šta želi. Pristalice starog kralja su pak isto to primetili kod sebe, ali s premisom da u tom izboru ne žele promene.
Nije prošlo puno vremena, počeše i po svemu drugom da se dele po mišljenju, čak i tamo gde je bilo nepomerljivih zakona prirode.
I doba dana su delili različito. Oni stariji i pristalice starog kralja i dalje su delili dan na osamnaest etapa, dok su mlađi, uglavnom pristalice novootkrivenog kralja, smatrali da je dan prekratak za takve podele. Ko će još neprestano motriti na granice između Praskozorja i Zore, Sutona i Predvečerja, a tek Prvog i Drugog petla, kada je san najslađi. Oni prolaze, pa prolaze, i dok oni ne obraćaju pažnju na njih. Zar nije bolje pojednostaviti i svesti dan na pola – smatrali su oni. Čak su oni napredniji u mislima, svojim sinovima davali imena poput Suton ili Ponoć, iako do tada takva imena, naročito vezana za završetak dana, nisu se mogla ni zamisliti, smatrala bi se neuglednima i nazadnima, poziv od same Tmine.
Ipak, Zora je ostala i dalje kao ime i kao pojava, ona koja je duboko u narodu izazivala strahopoštovanje. Jer, unosila je u dan prve znakove Sunca, a sa njima i pritajeno obožavanje onog mesta odozgo, na kom je bilo boravište njihovih dotadašnjih sunarodnika, koje su smatrali nedostižnim polubožanstvima s krilima.
U međuvremenu, raskol između dva kralja i već podeljenog naroda bio je sve veći. Načulo se, čak iza visokih planina, o njihovoj neslozi, pa poslaše izvidnicu da osmotre malo bolje šta se to zbiva.
Ta dolina s dva kralja, bila je veoma plodna i isto tako veoma poželjna okolnim zemljama koje nisu bile u tako unosnom i Bogom danom podneblju.
Došljaci, koji su trgovali uglavnom kožom divljači, bili su obučeni, vrli, vešti doušnici, naizgled veoma prosti, takoreći divljaci, a ipak promućurni i lukavi.
Vraćajući se u svoje zemlje, govorili su o velikoj svađi u zemlji dva kralja. Potajno su se zbrajali i pripremali za veliki napad.
Jednog dana, kada izbi Drugi petao, četiri vojske, iako neugledne, ali brojne, upadoše na tlo zemlje dva kralja.
Oni stariji, koji poštovaše sve delove dana pa se buđaše na prelaz svakog dela, behu prvi koji ugledaše vojske, dok mladi još spavahu. To što stari videše, beše im poslednje.
A mladi, koji nisu videli, nisu ni znali šta ih je snašlo.
Do Zore, četiri vojske stigoše do dvora i jednog i onog drugog kralja, koji je u međuvremenu sagradio još veći od onog prvog.
Zarobiše ih obojicu. Nisu imali na umu da ih ubiju, jer su takve, u tom nemoćnom položaju, hteli da ih predstave svom narodu. Ubijene, smatrali su, slavili bi kao heroje, a herojstvo vodi u pobunu.
Obojicu su svezali zajedno, kao da su srasli. Bili su tako spojeni telima, leđa uz leđa, da je svaki osećao srce onog drugog kao svoje. Još od majčine utrobe nisu bili tako bliski.
Tada rekoše jedan drugome ono što kao kraljevi do tada nikada nisu izgovorili: „Oprosti, brate.“
„Opraštam. Oprosti i ti meni, brate.“
Narod, videvši to, uskomeša se i nastade velika pometnja. Neko je bežao glavom bez obzira, neko je vikao: „Ljudi, dozovite se pameti, ne mogu nam ništa ako smo zajedno!“ A neki su gledali gore i mislili kako da se presele u nebesku zemlju.
Četiri kralja tih vojski stupiše, isto onako neugledni kao i njihova vojska. Ipak, brojniji su bili, a narod zemlje dva kralja vojsku takoreći nije ni imao, jer oni nisu ni mislili ratove okolo voditi, osim sami između sebe.
Sve te četiri vojske dovedoše svoj narod i preplaviše do tada blaženu zemlju svojom neukošću. Pomešaše se ubrzo, što silom, što milom, i nasta jedan prosečan narod.
Gorjan i Doljen ostadoše u jednoj maloj zemunici, ostaviše ih u životu u njoj kao primer da kralj može biti svako, a i ne mora.
Bilo je puno toga primitivnog u tim doseljenicima, ali baš to im je i davalo prizemnost i nagon za preživljavanje. Nisu puno mislili, samo su živeli, dan za danom. Imali su, svako svog kralja, koje su izglasavali po broju zuba kada bi onom prethodnim otpalo tri. Onaj koji je imao najbelje zube i nijedan koji se klati, bio bi izglasan za novog kralja.
Starosedeoci, koji su još preostali, pa i oni koji se kasnije rađaše s njihovim genima, neizmešanim s genima pridošlica, i dalje su bogobojažljivo gledali u nebo, sada već ne znajući da li to beše sećanje ili tek legenda o narodu koji živi u nebesima.
Kako god, osećali su da im pripadaju.
Ipak, i dalje su, jer nisu mogli drugačije, pristajali da žive prost, ovozemaljski život.
A oni gore, živeše u miru i blagostanju, šaljući pokatkad znake i znamenja o smislu života i njegovoj jednostavnosti svojim sunarodnicima odozdo.
Ali oni dole te poruke ne videše.
Bar ne još uvek.
Ivana Maj
Ostavite odgovor